◄   XI XII XIII   ►

XII

СТАНА, ТОМА.

(Враћајући се немо и не гледајући се од врата, докле су испратили г-ђу Живановићку. Одлазе једно лево, а друго десно од суфлернице, не дижући главе).

СТАНА (прва диже главу): Томо.
ТОМА (суморно): Шта је?
СТАНА: Чујеш ли ти ово?
ТОМА: Које?
СТАНА: Па то, што свет каже.
ТОМА: Чујем.
СТАНА: Па?
ТОМА (ћути).
СТАНА: Па шта мислиш, Томо?
ТОМА: Па... то, ето то: послушаћемо свет, па то ти је.
СТАНА: Ју, за Бога, Томо!
ТОМА: А шта ћемо друго? Ако ти је Каја преча него срећа детиња, онда нека седи Каја.
СТАНА: Јух, за Бога, где бисмо отпустили стару жену, жену честиту и ваљану? Па како нас по штује! А и децу нам однеговала!
ТОМА: Све је тако, знам ја да је тако, али морамо, морамо послушати свет. Истераћемо је, па ћемо је и прежалити.
СТАНА: За Бога, Томо?
ТОМА: О томе више нећу ни да говорим. Што мора бити, мора.
СТАНА: Ја јој то нећу казати.
ТОМА: Казаћу јој ја.
СТАНА: Ох, Боже, не знаш како ми је тешко. Ако јој кажеш, Томо, а ти лепим. Реци јој да је то због среће детиње, због света. Ти знаш, колико она воли децу, па ће јој бити лакше. Реци јој да то чинимо, само да запушимо свету уста; иначе је под старост не бисмо дирали.
ТОМА (полазећи лево): Па сад већ, како јој кажем, да јој кажем. Помоћи јој не могу, па казао јој овако или онако. (Оде лево).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.