Свет (комад у четири чина)/13
XIII
СТАНА, НАДА.
СТАНА (сама, брижно седне на једну столицу и врти главом. Пауза).
НАДА (дотрчи с лева): Мајко.
СТАНА: Шта је?
НАДА: Шта је оцу? Оде љутит у кујну, па прође крај мене, а није ме хтео ни погледати.
СТАНА: Па мора се, синко, љутити; није ни њему лако.
НАДА: А што мора?
СТАНА. Па ето, морамо Кају да отпустимо из службе.
НАДА: Тетка-Кају?
СТАНА (запуши јој шаком уста). Не зови је тетка-Кајом. Каква тетка-Каја? Од куд је она теби тетка-Каја?
НАДА: Па, за Бога, тако сам од малена научила да је зовем.
СТАНА: Друго је то од малена, али сад је више не смеш тако звати.
НАДА: Па добро... Нећу је звати... Али зашто хоћете да је отпустите? (Плаче).
СТАНА: Тако; разумеш ли, мора тако да буде. И мене је жао. (Плаче и сама). Мислиш, мене није жао, али
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|