Светислав и Милева/8
ДЕЈСТВО ДРУГО
(Соба код Бајазита)
1.
БАЈАЗИТ седи, код њега ЕМИР и ИБРАХИМ
БАЈАЗИТ: Доста је протекло времена, откако ја овај сјајношћу украшени престол гнечим. Сваки га је од предака мојих каквим таквим победе цветом увенчао, сваки га је са неколико степени узвисио; само ја, као недостојно чедо оца, проводим дане у лености и беспослицама. Шта мислиш, Ибрахиме?
ИБРАХИМ: Владатељу правоверних, Бог народ тек онда љуби, кад му врсне даје цареве. Кад се Бајазит сам на себе тужи, он ће бити кадар себе и исправити.
БАЈАЗИТ: Није Једрена, већ Цариград место, где ваља да Турчин престол свој утврди. Но душмани не даду. Власима и Маџарима је противно зашт' да Турчин ђаурима заповсда, а и Тамерлану је неправо, што толике земље освојисмо. Тек онда непријатељ у страху савија врат свој понизно и кротко, кад противника гледи озбиљно и витешки радећа. Ја хоћу славан, хоћу Илдирим именом да будем, гром свакоме, који моју не признаје величину. Дед' говори ти, седи Емире, на кога ћемо с војском поћи, кога ли најпре под јарам наш довести; говори и не бој се: храброст је турска голема, силу нашу познају Грци, Бугари, Србљи.
ЕМИР: Честити царе, ми не можемо довољно благодарити Богу и пророку нашем, што нам такове дареве поклањају. Затужио је народ турски, кад је оца твога гледао ножем неверника прободена; но сад се опет радовати може, видећи у теби старога Мурата. Дух те очин распаљује, тело ти је младо, сила у најлепшем цвету: надеждом се питам, да ћу и ја, овако стар, доживети да султани у Цариграду владају. Заповедај на коју ти страну хоћеш: ми смо готови извршити вољу твоју.
БАЈАЗИТ: Тако само онај говори, кога верност рода и вере распаљује. Иди, Ибрахиме: нека се тридесет тисућа војске за Влашку спреми, јер је Мирча први, који заслужује праведан гнев мој. После њега ћемо Маџаре умирити, па ћемо онда тек скупљеним силама за Цариград радити почети.
ИБРАХИМ: (се поклони и отиде).
БАЈАЗИТ: Још је Турчин у пупољку славе своје; но развиће се пупољак овај и стостручни цвет принети.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|