Светислав и Милева/9
2.
ОСМАН, ПРЕЂАШЊИ
ОСМАН: Светли царе, роб твоје сјајности извршио је заповест твоју совесно и точно.
БАЈАЗИТ: Је ли Милица примила услове моје?
ОСМАН: О, светли царе, а сме ли се ко твојој високој противити вољи?! Србија лежи као испробадани мртвац, око којега се грабљиве птице накупиле. Вук Бранковић са пуницом својом живи у неслози. Ова те моли да је од њега одбраниш; онај круну иште, коју му је, као што каже, отац твој обећао.
БАЈАЗИТ: Бранковићу круну?! Пређе мач издајнику! Но ништа: где је неслога у земљи, ту је скора и пропаст. Је ли послала Милица своју кћер, поискану војску?
ОСМАН: Честити царе, све је по твојој заповести. Син њезин још са једним војводом очекују овде, пред вратима, цара свога заповест.
БАЈАЗИТ: Нека ступе.
ОСМАН: (изиђе).
БАЈАЗИТ: Што нам више људи буду Србљи у помоћ шиљали, то ће им мање остати у земљи. Сродство између мене и Милице учиниће да Србију добијемо без мача и крви.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|