Светислав и Милева/10
3.
СТЕФАН, СВЕТИСЛАВ, ПРЕЂАШЊИ
СТЕФАН: Бајазиту, милостивоме цару, син кнегиње Милице поздрав доноси.
СВЕТИСЛАВ: Поздрав и мир доноси.
БАЈАЗИТ: На првоме хвала! Но, ти си се, јуначе, јако рата устрашио, кад о миру бригу водиш?
СВЕТИСЛАВ: Не, царе господине. Опрости младићу, који се нигда смрти не боји.
БАЈАЗИТ: Прилика је, да ово покажеш. Синови српски, ви добро знате паденије ваше на Косову: до моје воље стоји сву вашу земљу упропастити, или растурити вас у даљне, непознате пределе. Но милост моја хоће да ви мирни и невредими останетс. Милица јс моје уговоре примила, и рука је Бајазитова прима под заштиту. Ја с Мирчом рат имам, и ту ваше помоћи, као и увек одсада, потребујем. И као непријатељ умем ја ценити храброст и врсни дух Србаља. Филипа син Алсксандер победио је с вама Дарија Ксеркса: и ја се надам да ћу с вама и Влахе и све моје непријатеље лако скрушити моћи.
СТЕФАН: О, царе господине, неће се надежда твоја о нашој храбрости преварити; но само једну просимо милост: не дај да с Власима бојак бијемо! Они су наше вере: не пристоји се по закону нашем да христијанин пролива крв христијанску.
БАЈАЗИТ: Али се пристоји, момче, да услове мира точно држите. Доста: ја заповедам. Ти си Миличин син, љубов моја не допушта ми да се на тебе расрдим. Где је Милева? Она је главна точка нашега уговора.
СТЕФАН: И она је овде: очекује заповести твоје.
БАЈАЗИТ: Нека ступи.
ОСМАН: (изиђе).
БАЈАЗИТ: Не сматрам вас као најемнике, већ као сроднике и пријатеље моје.
|