Сан Краљевића Марка/4
УГЛЕД 4
Други младић ступи, држећи малу пушку у руци. Пређашњи.
МЛАДИЋ:
Кој' сте били досада јунаци,
Беж'те, беж'те у пределе пусте,
Ил' у брда тавне шуме густе,
Да се слава не помрачи ваша.
Беж'те, беж'те, на гласу јунаци!
Ишчезли су јуначества зраци.
МАРКО:
Какво лудило тебе снађе, дијете, те пропаст јунацима проричеш? Ти ваљда ниси никада чуо за Марка Краљевића?
МЛАДИЋ:
Чуо сам, Марко, јер ко тебе неће познавати, кад ти Србин спомиње име сваки дан у песми? Али је и твоје иштетило јунаштво не што има бољега од тебе, него од друге силе, која је више свакога човека. Видиш ли ово мало оруђе? Нема јунака кога неће умртвити.
МАРКО:
Ова справа, дијете? Ти булазниш. Мој буздован има тридесет ока, зид ћу оборити њиме; а ово дрвце — пући ће на стотину комада да га у једној руци стиснем.
МЛАДИЋ:
Снага руши куле и градове, али је вештина јача од снаге. Колишна је ово справа, опет те може на тридесет корака убити.
МАРКО:
Брана од Прилипа града, кад се опучила, није могла Марку наудити. Разбираш ли, дијете?
МЛАДИЋ:
Разбирам, Краљевићу.
МАРКО:
Остани и даље учи то, а ја важнијега посла имам. Ходите ви невољни, кажите ми где су ваши непријатељи, да вас избавим. (Пође.)
МЛАДИЋ:
Немој, Краљевићу, погинућеш!
МАРКО (ожесточен враћа се):
Удри, дијете, и ако паднем, на част ти шарац мој и буздован, и на част ти ова сабља на којој само позлата вреди стотину дуката. Изнад тога сиђи у пивнице моје у Прилипу, тамо лежи злато на гомили. Узми и честит буди!
МЛАДИЋ:
Хвала теби, Краљевићу, на дару томе, ал' од мене много захтеваш, учинити не смем. Теби није мог'о досадити Муса, ни Љутица, ни толики по избор јунаци, а ја да те голобрадо момче лишим живота? И сад трпи земља доста насиља, а шта би било да нам још тебе нема?
МАРКО:
Удри, велим, јер ако те макнем овим шестоперцем, знаћеш, кад си с Марком шалу збијао.
МЛАДИЋ:
Није ово шала, Краљевићу.
МАРКО:
Удри, кажем ти, последњи пут. Од кад је Марко на свету, нигда није по трипут заповедао.
МЛАДИЋ:
Кад баш желиш, морам да учиним. Но лепо те молим, витеже Марко, немој да клетву целог рода српског на себе натоварим. Ако и не можеш бити више, који си био, опет си крвницима нашим Марко Краљевић и они ће од једног имена твога зазирати. Зато пружи само длан леве руке да се увериш је ли шала што ти причам, или је, као што јесте, озбиљом истина.
МАРКО (рашири руку):
Удри!
МЛАДИЋ (пукне из пиштоља).
МАРКО:
Но?
МЛАДИЋ:
Погледајдер длан.
МАРКО (гледа):
Шта, ти ми проби длан, дијете?
МЛАДИЋ:
Тако би ти и кроз срце прошло. Сад суди, може ли бити јунака, кад те може на сто корака убити.
МАРКО:
Јеси ли опсена каква?
МЛАДИЋ:
Нисам, Марко, него га је нечастивац измислио.
МАРКО:
Ко је тај да га питам мојом топузином?
МЛАДИЋ:
Име му је, кажу, Црни, црна му била душа и пред Богом и пред људма!
МАРКО:
Авај одсад свакоме јунаку, кад га и најуђа шуша оборити може! Шта остаје Марку, него у шуми и по гудурама тражити себи станка. Незнат и нечувен преживећу остале дане, кад славе за мене нема више. (Баци буздован у пропаст једну). Кад се овај буздован натраг врати, онда постао овакви детић. (Узме мач и сабије у стену.) Кад мој мач из стене изиђе, онда ће се указати Марко! (Пође.)
СТАРАЦ:
Зар нас хоћеш да оставиш, Краљевићу?
ДЕВОЈКА:
Без помоћи у овој невољи?
МАРКО:
Не могу вам помоћи, јадници моји! Остављам вас Богу и судбини вашој.
ДЕВОЈКА:
Немој, трипут Богом брате Марко!
ДЕТЕ:
Немој, Марко, мили родитељу!
СТАРАЦ:
Не остављај, синко, немоћнога старца!
МАРКО (узбуђен):
Док сам мог'о бранио сам сваког, спасавао од беде тужно и невољно; — бранио сам, па и одбранио. Сад да лудо живот иштетим? Да се прича и приповеда како Марка савладаше Турци, савладаше и погубише? (Унутарње бори се). Нека буде, кад нема у земљи слободе, на што ми је и живот? Кад је слава целом ишчезла Српству, ком ће моја слава да сија? Ходите дакле! (Хоће да извуче мач, али не може.) Шта? Зар ме и снага издаде? Често сам ја петогодишњу јелу једном руком чупао из корена, сад не могу мач да извучем, који сам у стену сабио!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|