Сан Краљевића Марка/3
УГЛЕД 3
Један старац, једна девојка, једно дете и један младић ступе.
СТАРАЦ:
Краљев сине, славни витеже Марко! Беда превелика догнала ме је к теби. Једна чета делија турских ударила је на мене, кућу ми разори, одагна ми стоку, и ах! моју милу децу у ропство одведе. Куд знам јадан од жалости у старости? — Избави ми, краљев сине, моју милу децу! Осим Бога и тебе никога немам на свету.
ДЕТЕ:
Матер су ми душмани исекли, оца и браћу одвели у ропство; сам сам јадан нејачак остао без помоћи, без хране и неге. Ко ће мене малога надгледати? Рода немам, а сестрице немам, никога свога на свету немам. Помози ми, мили оче Марко!
ДЕВОЈКА:
К теби сам добегла, славни витеже Марко, да ме по Богу и светом Јовану за кћер и сестру примиш. Турчин један поручује ми оцу да ме њему за љубовцу даде, а ја ти не могу љуба бити Турчину. Браћа су ми на Косову пала, отац болан лежи у постељи. Или ћу њега јадна изгубити, или себе морам жртвовати. Брани ме, Марко, од овога насиља. Та кад си цареву кћер одбранио туђе вере и закона, немој мене остављати, по роду и крви сестру твоју!
МЛАДИЋ:
Моју су кућу заузели Турци, везали ми два брата и оца, и од жена наших господари се начинили. Распуди их, врсни сине Вукашина краља, тако ти срећа увек била сестра и мач твој победу, као и досад, односио!
МАРКО:
Четворо несрећних ишту помоћи, коме ћу најпре притећи?
ДЕТЕ:
Мени, мени помози, родитељу! Од два дана нисам хлеба окусио. Што су могли, однели су зликовци; што остаде, предаше пламену; сам сам пак слабачак да завредим штогод. Мени, родитељу, помози нејаком!
ДЕВОЈКА:
Част девојке свакада је била света и драга Србину. Немој ме остављати, трипут Богом поочиме, да млада пропаднем насиља жртва.
СТАРАЦ:
Ја сам се деци мојој радовао, да ми буду у старости помоћ, да ме хране, да ме негују, као што сам и ја њих некада неговао. Сад су сви у ропству. Ко ће мене гледати стара и слаба? Ко ће мени капљу воде додати?
МАРКО:
О, земљо, јадна земљо српска, како је велика несрећа твоја!
МЛАДИЋ:
Врли Србине, Краљевићу Марко, остави мене, а избављај ово троје бедних!
Ја сам јунак, трпит' могу свашта,
Подносићу муку и невољу,
Робоваћу, бича сносит' бољу,
И у муци чекат' судбу бољу.
Као што чека цео народ српски.
(У највећем очајању отиде).
МАРКО:
Тако је, ходите дакле, ви бедни и невољни; ходите, да вас одбраним од напасти и насиља. Од једне ћу вас одбранити, али ћете пасти у другу невољу, јер је таква судба Србије несрећне. (Узме мач) Зашто ми је у рукама тежак? Или је туга Марка савладала? Ко под њом не клоне, нема српског срца у прсима.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|