San Kraljevića Marka/3
UGLED 3
Jedan starac, jedna devojka, jedno dete i jedan mladić stupe.
STARAC:
Kraljev sine, slavni viteže Marko! Beda prevelika dognala me je k tebi. Jedna četa delija turskih udarila je na mene, kuću mi razori, odagna mi stoku, i ah! moju milu decu u ropstvo odvede. Kud znam jadan od žalosti u starosti? — Izbavi mi, kraljev sine, moju milu decu! Osim Boga i tebe nikoga nemam na svetu.
DETE:
Mater su mi dušmani isekli, oca i braću odveli u ropstvo; sam sam jadan nejačak ostao bez pomoći, bez hrane i nege. Ko će mene maloga nadgledati? Roda nemam, a sestrice nemam, nikoga svoga na svetu nemam. Pomozi mi, mili oče Marko!
DEVOJKA:
K tebi sam dobegla, slavni viteže Marko, da me po Bogu i svetom Jovanu za kćer i sestru primiš. Turčin jedan poručuje mi ocu da me njemu za ljubovcu dade, a ja ti ne mogu ljuba biti Turčinu. Braća su mi na Kosovu pala, otac bolan leži u postelji. Ili ću njega jadna izgubiti, ili sebe moram žrtvovati. Brani me, Marko, od ovoga nasilja. Ta kad si carevu kćer odbranio tuđe vere i zakona, nemoj mene ostavljati, po rodu i krvi sestru tvoju!
MLADIĆ:
Moju su kuću zauzeli Turci, vezali mi dva brata i oca, i od žena naših gospodari se načinili. Raspudi ih, vrsni sine Vukašina kralja, tako ti sreća uvek bila sestra i mač tvoj pobedu, kao i dosad, odnosio!
MARKO:
Četvoro nesrećnih ištu pomoći, kome ću najpre priteći?
DETE:
Meni, meni pomozi, roditelju! Od dva dana nisam hleba okusio. Što su mogli, odneli su zlikovci; što ostade, predaše plamenu; sam sam pak slabačak da zavredim štogod. Meni, roditelju, pomozi nejakom!
DEVOJKA:
Čast devojke svakada je bila sveta i draga Srbinu. Nemoj me ostavljati, triput Bogom poočime, da mlada propadnem nasilja žrtva.
STARAC:
Ja sam se deci mojoj radovao, da mi budu u starosti pomoć, da me hrane, da me neguju, kao što sam i ja njih nekada negovao. Sad su svi u ropstvu. Ko će mene gledati stara i slaba? Ko će meni kaplju vode dodati?
MARKO:
O, zemljo, jadna zemljo srpska, kako je velika nesreća tvoja!
MLADIĆ:
Vrli Srbine, Kraljeviću Marko, ostavi mene, a izbavljaj ovo troje bednih!
Ja sam junak, trpit' mogu svašta,
Podnosiću muku i nevolju,
Robovaću, biča snosit' bolju,
I u muci čekat' sudbu bolju.
Kao što čeka ceo narod srpski.
(U najvećem očajanju otide).
MARKO:
Tako je, hodite dakle, vi bedni i nevoljni; hodite, da vas odbranim od napasti i nasilja. Od jedne ću vas odbraniti, ali ćete pasti u drugu nevolju, jer je takva sudba Srbije nesrećne. (Uzme mač) Zašto mi je u rukama težak? Ili je tuga Marka savladala? Ko pod njom ne klone, nema srpskog srca u prsima.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|