СЕБИЧЊАЦИ...
Себичњаци, превртљивци,
Злоковарни људи!
Што пеленом напунисте
Ломне моје груди:
Што сејете семе лажи
Пакости и злости?
Што би живе, да ми у гроб
Положите кости?
Што гракћете к'о гаврани?
Што ме пападате?
Ил' камењем, што се на ме
Немило бацате?
Зашт' и данас непрестано
Вигове плетете?
Ил' би ваљда и од драге
Да ме отргнете?
Пустите ме: нек ми душа
Лешпе снове ствара,
Нек се срце јадоморно
У груди одмара.
Та доста већ, од колевке,
Све до овог дана:
Доста беше и пелена
И жучи и рана!
Ил' ходите зломишљени
На зло брзи људи,
Ускорите, распорите
Бедне ове груди.
Само злобно не кидајте
Цветак онај млади,
Што ми миље племенито
У срцу засади.
Светиња је!... неповред је,
Што ми срце пали!...
Па кидајте слабо тело
Хале и шакали!
К'о мученик на гломачи
Ћутећки умрећу:
Али дати окаљати
Светињу ми нећу!