Родољупци/15
Позорје четврто
ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ГАВРИЛОВИЋ: Слуга сам понизан.
НАНЧИКА: Службеница.
ЗЕЛЕНИЋКА: Први је дубок по фата, други читав фат, и фат и по широк.
ГАВРИЛОВИЋ: Молим, је л' код куће господин Жутилов?
ЗЕЛЕНИЋКА: Гледајте, како ови шанцеви иду цик-цак. Овде су намештени топови, овде, и овде. С ове је стране рит и блато
ГАВРИЛОВИЋ: Је л' те, молим, је ли господин Жутилов код куће?
НАНЧИКА: Није.
ЗЕЛЕНИЋКА (Гавриловићу): И ви би' могли мало пазити, а не прекидати битку у највећој ватри.
ГАВРИЛОВИЋ: Опростите, мени господин Жутилов нужно треба.
ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка тако је велика ствар за нас да сваки мора све послове своде на страну оставити Дакле, даље. Сад су Маџари стајали овде, овде су се простирали коњаници, а одавде су јуришали. Видите, одавде топови бију овамо, а одавде онамо, и тако даље. Сад можете мислити како су Маџари страдали. У овом шанцу имали су Србљи сакривене топове и из њих су картечи сипали као киша.
ГАВРИЛОВИЋ: Богами, ви баш лепо толкујете, не тамо, овамо!
ЗЕЛЕНИЋКА: Сад се може лако знати да ће Србљи победити своје непријатеље.
ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи' остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају. Нек пропада не само колико је досад погорено и опустошено него и двапут још толико! Ви жалите српска села, а како је у Италији пропала најлепша варош, Мантуа.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају.
ЗЕЛЕНИЋКА: Све нек пропадне, пак ће опет за неко време процветати као феникс . . Зар мислите да се тако лако купује слобода? О, мој Гавриловићу, куће падају и дижу се, а народност живи.
ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, а опет једна жена за мужем.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! А плачу ли кад им иначе ко погине или умре? Видите: жена . она ће добити другог мужа, или ће се дичити што је удовица за народност погинувшег јунака; мати . . она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро.
ГАВРИЛОВИЋ: Тако говорити као ви, то је реткост код женских.
ЗЕЛЕНИЋКА: Зашто свака не осећа што је национални понос.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|