◄   4. Позорје 5. 6.   ►

Позорје пето


ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ


ЛЕПРШИЋ (пева): Ура, ето плода, дошо нам је војвода!

ЗЕЛЕНИЋКА: Нећаче, нећаче, зар сам дочекала, да ме змија из руже народности уједе, да ми сунце потавни онда кад сам мислила да најлепше светли?

ЛЕПРШИЋ: Шта је вама, госпоја ујна?

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је? Та мрска кокарда сме ли дичити прса Србина првог?

ЛЕПРШИЋ: Ово је због народности, госпоја ујна.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ух, ух! Народност и маџарска кокарда! Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест!

ЛЕПРШИЋ (одгрне хаљину и покаже српску кокарду): Госпоја ујна, гледајте шта је ово.

ЗЕЛЕНИЋКА: Кокарда српска! Како се може Србин и Маџар сложити? То је нечувено.

ЛЕПРШИЋ: Ја вам кажем да се све чини из љубави к народности.

ЗЕЛЕНИЋКА: Али како кад се примечава мађарштина?

ЛЕПРШИЋ: Само, молим, размислите у каквом отношенију. До срца нам лежи кокарда народна, јер наша срца дишу духом народности; а споља види се кокарда маџарска, да се зна да јошт није затрт непријатељ и да треба тући се. Виргинију нису хотели саранити, да се мрзост народа против тирана не угаси, а то је цел маџарски' кокарда.

ЗЕЛЕНИЋКА: Признајем да сам и ја једанпут погрешила. Али онај је тек прави философ који признаје своју погрешку. Сви да приденемо маџарске кокарде.

ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет.

ЗЕЛЕНИЋКА: Који не метне маџарску кокарду, тај је маџарон, тај је издајица. (Гавриловићу) Ја знам, ви нећете.

ГАВРИЛОВИЋ: Пре сте викали да је мађарон који метне, а сад, опет, који не метне. Најпосле ће постати онај мађарон који не усхте помаџарити се.

ЛЕПРШИЋ: Већ ваша су нам чувства добро позната, бољега доказателства не потребујемо.

ГАВРИЛОВИЋ: Колико сам ја за Српство чинио а колико је други, то свет најбоље зна, а ви судите како 'оћете.

ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи гину и што нам се села пале. Није ли то очевидно против народности?

ГАВРИЛОВИЋ: Како би то било против народности?

ЗЕЛЕНИЋКА: То, другим речима, значи: што Србљи гину и што им се села утамањују, то не ваља, дакле: не ваља ни што се с Маџарима бију и што своју народност траже.

ГАВРИЛОВИЋ (слеже раменима).

ЗЕЛЕНИЋКА: Видите! Дакле, одбаците од себе све противнародне мисли и метните маџарску кокарду, да се свет о вашем родољубију увери.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја кокарду не мећем ни српску, а камол' маџарску.

ЗЕЛЕНИЋКА: Добро се промислите.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам се промислио. Аратос вам и такве народности и такве слободе! (Срдито отиде.)

ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли га чули?

НАНЧИКА: Прави мађарон.

ЛЕПРШИЋ: Сад је већ јасно.

ЗЕЛЕНИЋКА: Гори од самог Маџара.

ЛЕПРШИЋ: Кад и маџарску кокарду одбацује.

ЗЕЛЕНИЋКА (Нанчики): Не, друштво, ништа него друштво; то је од неопходиме потребе.

ЛЕПРШИЋ: Какво друштво?

ЗЕЛЕНИЋКА: Већ сад не питајте. За неколико дана тако ће вам и овај Гавриловић и други мађарони постати родољупци, те ће и турске кокарде поређати. Јесте ли читали новине, нећаче?

ЛЕПРШИЋ: Е, новине су нам забранили.

ЗЕЛЕНИЋКА: Нек се мири сад с њима ко може. Пређе је баш стајало како су варвари, и сад су делом то осведочили. Ко јошт забрањује народу писати и читати.

ЛЕПРШИЋ: Освануће и њима црни петак, јер је приспео војвода.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шупљикац дошо? Па нема ни илуминације!

ЛЕПРШИЋ: Чини ми се, слабо смо и с њим погодили. Хтели су га сјајно дочекати, као што се пристоји, али он дође инкогнито, и јошт их је карао што троше новце на такве ствари, за које, каже, могло би се барута купити.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, шта? То није војвода!

ЛЕПРШИЋ: Ко је куповао барут досад, куповаће и одсад. А видимо да из Русије све иде; зато није требало људима вољу кварити.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шупаљ је тај Шупљикац.

ЛЕПРШИЋ: Да чујете шта је јошт радио: неки родољупци испрегну му коње и наместе се да га вуку у варош. Па знате л' шта је реко? Да он није дошо да буде војвода коњма него људма.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта? Највећи родољупци — коњи?

ЛЕПРШИЋ: Ето тако нам ствари стоје. Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку.

ЗЕЛЕНИЋКА: Је ли то све истина, забога?

ЛЕПРШИЋ: Права, цела истина.

ЗЕЛЕНИЋКА: Та то је мађарон!

ЛЕПРШИЋ: И ја сам казао. Да видите како је псовао што су спалили Дебељачу.

ЗЕЛЕНИЋКА: Дебељачу, маџарско село! О, боже, кад ћеш нас мађарона опростити!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.