Родољупци/16
Позорје пето
ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ЛЕПРШИЋ (пева): Ура, ето плода, дошо нам је војвода!
ЗЕЛЕНИЋКА: Нећаче, нећаче, зар сам дочекала, да ме змија из руже народности уједе, да ми сунце потавни онда кад сам мислила да најлепше светли?
ЛЕПРШИЋ: Шта је вама, госпоја ујна?
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је? Та мрска кокарда сме ли дичити прса Србина првог?
ЛЕПРШИЋ: Ово је због народности, госпоја ујна.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ух, ух! Народност и маџарска кокарда! Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест!
ЛЕПРШИЋ (одгрне хаљину и покаже српску кокарду): Госпоја ујна, гледајте шта је ово.
ЗЕЛЕНИЋКА: Кокарда српска! Како се може Србин и Маџар сложити? То је нечувено.
ЛЕПРШИЋ: Ја вам кажем да се све чини из љубави к народности.
ЗЕЛЕНИЋКА: Али како кад се примечава мађарштина?
ЛЕПРШИЋ: Само, молим, размислите у каквом отношенију. До срца нам лежи кокарда народна, јер наша срца дишу духом народности; а споља види се кокарда маџарска, да се зна да јошт није затрт непријатељ и да треба тући се. Виргинију нису хотели саранити, да се мрзост народа против тирана не угаси, а то је цел маџарски' кокарда.
ЗЕЛЕНИЋКА: Признајем да сам и ја једанпут погрешила. Али онај је тек прави философ који признаје своју погрешку. Сви да приденемо маџарске кокарде.
ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет.
ЗЕЛЕНИЋКА: Који не метне маџарску кокарду, тај је маџарон, тај је издајица. (Гавриловићу) Ја знам, ви нећете.
ГАВРИЛОВИЋ: Пре сте викали да је мађарон који метне, а сад, опет, који не метне. Најпосле ће постати онај мађарон који не усхте помаџарити се.
ЛЕПРШИЋ: Већ ваша су нам чувства добро позната, бољега доказателства не потребујемо.
ГАВРИЛОВИЋ: Колико сам ја за Српство чинио а колико је други, то свет најбоље зна, а ви судите како 'оћете.
ЗЕЛЕНИЋКА: Али, молим вас, испитајте се сами; ви се непрестано тешкате што људи гину и што нам се села пале. Није ли то очевидно против народности?
ГАВРИЛОВИЋ: Како би то било против народности?
ЗЕЛЕНИЋКА: То, другим речима, значи: што Србљи гину и што им се села утамањују, то не ваља, дакле: не ваља ни што се с Маџарима бију и што своју народност траже.
ГАВРИЛОВИЋ (слеже раменима).
ЗЕЛЕНИЋКА: Видите! Дакле, одбаците од себе све противнародне мисли и метните маџарску кокарду, да се свет о вашем родољубију увери.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја кокарду не мећем ни српску, а камол' маџарску.
ЗЕЛЕНИЋКА: Добро се промислите.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам се промислио. Аратос вам и такве народности и такве слободе! (Срдито отиде.)
ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли га чули?
НАНЧИКА: Прави мађарон.
ЛЕПРШИЋ: Сад је већ јасно.
ЗЕЛЕНИЋКА: Гори од самог Маџара.
ЛЕПРШИЋ: Кад и маџарску кокарду одбацује.
ЗЕЛЕНИЋКА (Нанчики): Не, друштво, ништа него друштво; то је од неопходиме потребе.
ЛЕПРШИЋ: Какво друштво?
ЗЕЛЕНИЋКА: Већ сад не питајте. За неколико дана тако ће вам и овај Гавриловић и други мађарони постати родољупци, те ће и турске кокарде поређати. Јесте ли читали новине, нећаче?
ЛЕПРШИЋ: Е, новине су нам забранили.
ЗЕЛЕНИЋКА: Нек се мири сад с њима ко може. Пређе је баш стајало како су варвари, и сад су делом то осведочили. Ко јошт забрањује народу писати и читати.
ЛЕПРШИЋ: Освануће и њима црни петак, јер је приспео војвода.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шупљикац дошо? Па нема ни илуминације!
ЛЕПРШИЋ: Чини ми се, слабо смо и с њим погодили. Хтели су га сјајно дочекати, као што се пристоји, али он дође инкогнито, и јошт их је карао што троше новце на такве ствари, за које, каже, могло би се барута купити.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, шта? То није војвода!
ЛЕПРШИЋ: Ко је куповао барут досад, куповаће и одсад. А видимо да из Русије све иде; зато није требало људима вољу кварити.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шупаљ је тај Шупљикац.
ЛЕПРШИЋ: Да чујете шта је јошт радио: неки родољупци испрегну му коње и наместе се да га вуку у варош. Па знате л' шта је реко? Да он није дошо да буде војвода коњма него људма.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта? Највећи родољупци — коњи?
ЛЕПРШИЋ: Ето тако нам ствари стоје. Волио је сићи с кола и ући пешке у варош него да га сјајно вуку.
ЗЕЛЕНИЋКА: Је ли то све истина, забога?
ЛЕПРШИЋ: Права, цела истина.
ЗЕЛЕНИЋКА: Та то је мађарон!
ЛЕПРШИЋ: И ја сам казао. Да видите како је псовао што су спалили Дебељачу.
ЗЕЛЕНИЋКА: Дебељачу, маџарско село! О, боже, кад ћеш нас мађарона опростити!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|