Ресимић Добошар

←У гостима

Ресимић Добошар  (1922)  Писац: Драгиша Васић Утуљена кандила

Реконвалесценти→

Маршовало се или крвавило и зато рапорт задуго није вршен, а то се уписивало у добре стране рата. Све до једнога јутра кад освану снег на заузетој некој турској вароши и кад пуковски дежурни, сав узрујан, дозва батаљонске и саопшти: да ће командант тачно у подне одржати рапорт код штаба пука, испред ућумата.

Пред само подне, у дворишту велике зграде, десетак озеблих војника, у двоврсном строју, са снегом на брковима и обрвама, зарумењени и узнемирени, нестрпљиво су очекивали команданта, који је у топлој турској соби потписивао пошту. Најзад појави се командант, висок, намрштен, у тешким ратним чизмама и дугачком постављеном шињелу, па замишљено сиђе низ камене степенице и приђе узбуђеним људима, који се укочише по жустрој команди, као смрзнути.

Па први војник поздрави га одсечно:

— Господине пуковниче, на рапорту сам по заповести команданта другог батаљона, што сам пред скупљеним војницима казао: лако је команданту и официрима што имају коње, али је нама тешко што пешице гацамо по блату и води, те нам мокре ноге и обућа, а то сам... Командант, миран, замишљен, приђе другом војнику, коме се строго загледа у очи:

— Господине пуковниче, ми смо одузели коња једном бугарашу...

— Ви? А ко сте ви, мајчина вам?

— Господине пуковниче,... ми смо прва чета... комора... на рапорту по заповести команданта четвртог баталијона, зато што сам одузео коња једном Бугарину, па сам га продао другом... сељаку.

— Аха, аха!

Затим трећи:

— Господине пуковниче, на рапорту сам по наредби ађутанта пука, јер нисам извршио наређење старешине ордонанса, каплара Камарића. Командант као присећа се неког важнијег посла, расејано слуша војнике, и онда нервозно прелази на четвртог да би прекратио рапорт.

Четврти промрмља нешто, па се збуни.

— Јасније, брже говори, не брљави ваздан.

— Господине пуковниче на рапорту сам... молим за три дана одсуства... брат ми погин'о код Мерћеза, рођени брат... ми смо телефонисти...

Онда пуцају шамари по озеблим образима тројице првих, и писари штаба беже с радозналим главама иза прозора. Командант шамара левом руком по десном образу, јер му је тако згодно. Онда застаје мало, са рукама на леђима, и гризе горњу усну, па после десном руком наставља да шамара по левом образу кад бурма зазвекне по зубима или закачи за дугме од нарамнице; онда кратко наређује дежурном да претпостављени поднесу оптужне рапорте, а четвртом одговара да нема одсуства. И док изударани војници стоје непомични као крстаче, јако постиђени, са црвеним образима, и ошамућени гледају сваки у свом правцу, он прелази даље.

На реду је пети. Раста малог, чупаве и улепљене косурине на огромној рохавој глави, кратких и кривих ногу, кроз које би се, кад стоји у ставу „мирно“, без муке провукао какав дебељко да се не очеше, толико је пространо О што га оне праве, у старом преправљеном копорану са масном, некад црвеном јаком и тесним подофицирским чакширама стално напред раскопчаним и без иједног дугмета, пред командантом је добошар, мутавко Секула Ресимић. Нож му виси о дугачком бандијском виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне. Понекад, али то је ретко, испадне му да изгура целу реченицу без муцања.

На рапорту је због безбројних грешака, као: пљачкао после борбе, провалио добош и у њему држао покрадену пилеж из непријатељских кућа, тукао каплара, задоцнио на маршу, коцкао се, изгубио маљицу и шаторско крило. Његов командир не зна шта ће с њим, пошто је исцрпио све казне своје надлежности.

Он оштро поздравља команданта, па се нагиње унапред, мршти се, као бајаги позлило му баш тог тренутка, напиње се, пропиње на прсте и трепће.

— Дроњо, шта клањаш? Не мрдај, дроњо!

Он се крути, успија уснама, забацује рамена назад, и још се више мршти.

— Зашто си на рапорту, блесане?

И вуче га снажно за уво командант.

— Го... го... гос... подине... пуковниче... а... а... а појма немам!

Као ашов широка и тешка десна командантова шака пљашти по левом, необријаном Ресимићевом образу.

— Деде, сети се, сети, дроњо дроњави!

— М... М... мањ ако није што... што... што сам... тражио превод за му... му... музику.

Па понова пљашти ашов и крв све више подилази под широке, подбуле образе, док дежурни чита листу његових грешака.

— Битанго, џукело, наказо! Исквари ми пук, наказо! Зашто си на рапорту, маму ти коцкарску? Говори зашто!

— П... п... појма... п... п... пуковниче...

И командант, разјарен до беснила, наређује да се добошар веже за дрво и стави под стражу. Само неколико тренутака доцније чврсто је привезан за мишице; али он, нагнут унапред, гологлав, црвен као вампир и унакажен, трза из све снаге да се одреши и дречи на сав глас:

— Живио престолонаследник а... а... а... Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!...

Зна он да није престолонаследник онај коме кличе, али то представља неку врсту бунта, за који му се ништа не сме, и зато у инат и неуморно наставља:

— Живио престолонаследник а... а... а... Ђорђе!

Па се командант појављује на прозору и наређује да се будала пусти, и прети да ће га лично убити у првој борби, а Ресимић се смешка докле га одвезују, намигује на војнике и сав црвен победнички одлази под свој шатор, узима преда се добош са оном страном што није пробушена, вади излизане карте из масног копорана, пљује прсте, чешља карте и дозива војнике што радознало извирују из својих шатора.

— Радња почиње, ајде народе! мало а... а... ајнца, мало ф... ф... фарбла. Видесте ли како пеглам?... Плаћање у готову код б... б... банке Ресимић. Нема вересије, ајде народе!

И војници, обзирући се опрезно према штабу, прилазе му, дреше прљаве кесе и крпетине док он лиже прсте да лакше подели карте, тискају се погурено испод шатора и око добоша, па се кикоћу, цере, дувају у смрзнуте песнице и сецују, а крупан снег пада те цврче пахуљице по ватрама, алачу оџе са џамија, док у даљини потмуло грме тешки топови, и зјапе под шатором раскопчане чакшире Ресимићеве.

Излази пук из бивака, извлачи се у танку колону, па креће на марш кроз облак прашине и псовки и сунце упекло.

— Ресимићу, еј Ресимићу, друже!

Он застаје и жмирка за колоном.

— Ено оста кујнско казанче: врати се, понеси га, бога ти.

— Ресимићу, бато, подигни ту чутурицу, вере ти, изгуби, видиш, нека џукела.

— Добошар, заборави ми само кочиће од великог шатора!

И док пук, као огромна сура и светлуцава гусеница мили, гурећи се и растежући се прашњавим друмом, он се још вула сам по усмрделом биваку пуном растурене сламе и свакојаких отпадака, и тако увек нешто чепрка маљицом и тражи. Онда товари на леђа једну по једну од заборављених ствари, па накривљене шајкаче за којом су поређане цигарете што вире и с једном у зубима, кривуља тако за пуком, пурња кљакавим ногама и подиже прашину више него и сама пуковска сака са ћоравим у оба ока Цезаром, ислуженим артиљеријским рудним. А командант са ађутантом, на коњима, обично стану у страну, поред пута, и пропуштају пук дасе увере о дисциплини на маршу. И кад прође и комора и санитет са попом, коме се, кад јаше, виде везене сељачке чарапе, и кад промакну сви дроњци пука, онда тек наилази Ресимић, па се претвара да не види команданта.

— Ти опет последњи, мајку ти коцкарску?

— Зашто мајку, го... го... г.

— Шта го, го, м... м. џукело добошарска! Докле ћеш да штрчиш сам у целом пуку?

— А... а... а нужну сам вршио...

Па корбач пуца по добошу и натовареним стварима, и коморџије са зачеља окрећу се бојажљиво и подлачки смеше.

После командант, у галопу, праћен ађутантом и ордонансима, одлази кроз прашину на чело пука.

А чим наступи замор на маршу, онда запишти командант батаљона:

— Ресимић, дај такт!

Он почине да се спрема: удешава товар, намешта добош, попушта каише да лакше дише и отпетљава маљице. Али то командант не види и понова пишти:

— Шта чекаш, свињо добошарска?! Такт, јолпазе!

А он отире прстом зној с чела, отреса га журно поред себе и брише о чакшире па отпочиње по добошу који шобоће:

— Пррр... рапетане, пррр... рапетане...

И уморни војници, после тога, маршују механички, лакше и ведрије...

А тек што се стигло у нови бивак И људи појуре да се сваки о себи побрине, вичу Ресимића:

— Еј ти, наказо, трчи, придржи коња командиру.

— Квазимодо, види стиже ли комора.

— Ресула, тркни за воду.

Или:

— Наложи ватру!

Или:

— Носи овај извештај у пук!

Јер и ко би други него Секула. Он нити носи пушку, ни фишеклије, ни ашовче, он је комотан...

Али њега то никад не љути. Он ради и кад га не терају на рад; он је такав, тражи, сам измишља посао и кад га нема. У јеку колеричне заразе, у Велесу, кад је сва дужност санитета била да сахрањује, он драговољно помаже болничарима. Узме дугачку чакљу и обично закачи за тур или за јаку па тако вуче и скупља модре и укочањене војничке лешине, разбацане око станице, поред пруге или на самој прузи и слаже их у дубоке кречане онако раширених руку и очајних погледа као да проклињу. После, за вечером, прича војницима како је цео пук он лично сахранио, а они се уклањају од њега да их не зарази.

Тада, као драговољни гробар, Ресула је доживео велику, ретку и необичну част. Нашао, се био на станици онога часа кад је кнегиња Долгоруков стигла у Велес да и сама, као проста болничарка, улети у борбу која је косила јуначке батаљоне. Командант места, са одређеним изасланством чекао је књегињу на перону пуном умирућих војника. Па кад воз стиже и она лако и грациозно сиђе, командант је поздрави са неколико изабраних речи захвалности и пружи велики букет пољског цвећа у знак топлих симпатија и благодарности ојађене војске и грађана. Тада књегиња прими букет, пољуби га својим малим руменим уснама, погледа око себе и кад примети кривоногог Секулу Ресимића, наслоњеног на чакљу, пружи му га, рекавши:

— То теби припада, јуначе, не мени.

Било је то, кажу, случајно, али чудно и сјајно погођено, и никад више грације и отмености и више неспретности и простоте није било сједињено у дирљивом...

И ето тако све док не отпочне борба, а после добош иде у комору, а Секула с пушком уз командира.

Редовно, пошто приме задатке, командири појуре сваки у своју чету и командују „збор“.

Па командир Ресимићеве чете, мрачан и забринут шета поред чете, лупка нервозно корбачем по чизми и редом посматра војнике:

— Дедер, јунаци, ко ће драговољно у патролу?

— Ја, гоооосподине, капетане.

— Па увек ти?

Он гледа у земљу.

— Добро, Секула, излази!

А у официрским патролама, вођ, официр, сместа наређује:

— Секула Ресимић напред!

Јер сви знају да ће он први нањушити непријатеља, први докучити драгоцене податке и први се вратити на своје место, као и да је патролска служба њему омиљена ствар. А омиљена му је ствар зато што се он из ње никад није вратио празних шака. И зато кад није у патроли „званично“, он се у њој налазио приватно.

Једанпут је случајно, као оно Рус Шаповалов, што је гонећи зеца набасао на лево крило војске Миратове, открио нешто што је значило подвиг велике војничке вредности, откриће чију важност, уосталом, нико из Врховне команде никад није хтео признати.

Маршовала је дивизија ка Иверку. Предња одељења, која су наступала са осигурањем још од Текериша, имала су задатак да се дочепају „Поповог парлога“ пошто-пото: да отерају непријатеља ако је тамо, да се утврде ако пре њега стигну.

Ресимић се налазио у приватној патроли) тј. у пљачки, кренуо се раније и пре свих стигао на “Парлог“, где затече попа неког, из оближњег села, како с догледом на очима и попадијом на крилу посматра борбу што се водила на неким даљим положајима око Гучева. После је стигла претходница и утврдила се.

Од вечери до јутра провела је мртва уморна дивизија у најстрожијој приправности. А исте ове ноћи Секула, врљајући по околини пљачке ради, откри: да се путем, с које се стране сву ноћ и грозничаво очекивао непријатељски напад, сербез крећу воловске коморе двеју наших дивизија. А кад то проверише и официрске патроле, па се извештаји послаше где треба, дивизија сместа доби ново наређење да се врати одакле је и дошла, после неколико дана узалудних, нечувено заморних маршева.

Па сутрадан, на маршу, пуше и џакају војници:

— Бре, браћо, да не би Ресуле ми јуче извршисмо јуриш на наше коморе.

И сви се слатко смеју.

— Ко то каже? — интересује се командир чете па се љути:

— Слепци! Кад нешто не знате онда шта дробите? Ми смо дошли на „Попов парлог“, јер смо се бојали пробоја.

— Па што се сад не бојимо?

— И шта ћемо позади коморе?

— Ајд', ајд', магарци. Шта ви имате да резонирате?!

И тога дана истога, Секула Ресимић, кога колективно оптужише сељанке из Јаребица да је од њих куповао јаја за официре а није платио, извуче за свако јаје по један шамар иза клемпавог увета, које му се црвенело задуго после тога и док је као несретник, сав бео од прашине, шапесао кроз крвави смрад лешина које су грозно баздиле дуж зелених гребена Цера.

Нити га кадгод напушта веселост, нити казне има која би могла да поколеба његово лепо и ведро расположене. Јер шамар, везивање или затвор, Секула Ресимић сматра за неизбежно војничко следовање исто онако као и пиринач, пасуљ, таин, кратку кошуљу или шајкачу. Војник, за кога се могло и смело рећи да се у војсци родио и одрастао, он је, боље него ико, познавао смисао и циљ ове важне институције, као и оправданост оних драконских мера уобичајених да се употребљују за темељно израђивање војничког духа и дисциплине.

— И ја сам о... оф... официрско дете, знам шта је војска.

А он је био официрско дете само утолико што је рођен у Ч., од оца Јефрема Ресимића, покојног наредника, штабовског трубача истога онога пука у коме, по мишљењу претпостављених, на његову бруку, а по мишљењу Секулином на част пука, служи и он — његов син, као Добошар прве чете другог, у свима тешким борбама, прослављеног батаљона.

Секула своју мајку није упамтио, а у седмој години сазнаде, једнога дана док се играо, да му је отац, штабовски трубач Јефрем Ресимић, иако ни часа није боловао, умро насред калдрме ивањичког сокака, недалеко од ракиџинице „Код Ужичанина“, где се бавио увек, пошто би плехани писак своје сјајне трубе, увезане зеленим гајтаном, остављао у преправљени копоран са крутом и високом јаком од црвене чоје.

Иако је смрт ова за њега значила ослобођење од батина и одсад неограничену, најпунију слободу врљања по свима привлачним местима вароши, он је ипак много плакао за сандуком очевим тога незаборављеног дана, кад је најстарији трубач, стара гарда, сахрањен са свима војним почастима које су његовом чину и рангу припадале. Али оно чиме је особито био тронут, то су били неизрециво болни звуци посмртног марша, који је јецајући одјекивао и некако нарочито дирљиво цвилио варошким сокацима, извођен од ожалошћених ученика покојникових са неописаном вољом и без погрешке.

А кад старог наредника земљом затрпаше неки људи, онда стриц Секулин, сељак из околине, узе његову руку сву мокру од суза, па га, целог пута сагнуте главе, одведе својој кући да се о њему стара. И пуну годину дана бринуо се о њему очински кад га, по навршеној седмој години, уписа у основну школу као свога рођеног сина.

Али Секула школу није марио, јер је муцао, и деца му се гадно подсмевала, и напретка никаквог није било. Иако се трудио да не муца, вежбао, напрезао, знојио, све је узалуд било, језик је остао упорно непослушан.

Колико би пута друмом ка школи угледао из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији човек не би наишао према њему. А тада, ох тада, језик би му се наједанпут немилостиво укочио, и он би, ћутећи и утучено, пролазио човека без поздрава. А кад и на крају друге године никаква успеха није било, позва га стриц па му рече:

— Ево две године, Секула благо мени, како те слушам да сричеш о-с, н-о-с, ос, нос, а твој чича оста бос због твојих крижуља, таблица и сунђера. Мораш, није вајде, на занат.

И већ сутрадан Секула је био у вароши, и тамо нашао занат за цео живот, који се некако морао отаљати.

Тај занат што га је он изабрао за цео живот, био је унеколико војничког карактера или боље позива, тј. у врло тесној вези с војском. То је био бозаџијски занат. Са прописном дозволом за искључиво право продаје бозе, алве и салепа војсци, његов газда, досељеник из македонског Крушева, сместа и оберучке прими Секулу, јер тих дана беше остао без шегрта, и јер Секула беше на њега оставио повољан утисак. А дужност Секулина, као ученика поменутог заната, била је веома проста: пратити трупу дотичног гарнизона у свима њеним тактичким кретањима, ићи за њом у стопу: на маневре, у ратну службу, као и на егзерциришта, стрелишта, гађање и купање. Ето на тај начин и из оних побуда једног ведрог мајског јутра, кад сва деца жураху у школе, ступи он у нов живот, са својим кривим ногама и новом кантом опточеном жутим месингом, који се сијао као еполете. И од тога дана, увек, раним јутром, кад је време лепо и док јêци звонке трубе буде из слаткога сна топле, ватрене девојке што скривене иза завеса, у кошуљама спалим са рамена, извирују да виде командире на коњима, гега он позади батаљона, искривљен препуном кантом, задуван, знојав, али ведар и пркосан. А чим батаљон изађе из вароши и пређе у маршеви бојни поредак, он је с главном трупом претходнице, коју прати док се задатак решава, па после чека у ладовини док се јуриш сврши, кад предузима осигурање канте, коју опкорачи да је не би оборили борци, и наплаћује унапред од оних у којима нема личног поверења, или на чију се војничку част и Врлину не може рачунати. И тако с дана на дан, у нераздвојном контакту с војском, он је полако стицао разна војничка знања из тактике, стратегије, фортификације, из ратних вештина; он је знао „ратну службу“ упрсте, и сам се изражавао чисто војничким језиком, са псовкама или без псовки, како је кад прописно.

Кажу му на пример:

— Секула, отиди, бога ти, до мртве страже нумера 1 и однеси ову лепињу с кајмаком потпоручнику Ћосићу.

А он поздрави по војнички:

— ... Разумем!

Оде, и тачно нађе ћувик, на коме чучи мртва стража нумера 1.

Или:

— Секула, ти знаш где је левокрилна објавница?

— Зна, зна, како не би знао — заграје официри.

— Е, бићеш онде. А чим наиђе командант батаљона, ти нам јави, знаш.

Официри, после тога, безбрижно, као у логорској бараци кад нема занимања, играју „санса“ или „фрише фире“ све док Секула трипут не завречи као јарац, кад они скачу, прилазе војницима које буде и настављају теоријско предавање о бочном нападу, коњичком јуришу на пешадију, кад се командује „у круг“ или тако чему сличном...

А на егзерциришту, по највећој жези, и кад му се досади да се подсмева регрутима од којих боље ради „вежбање с оружјем и стражарску службу“, он одлази у јаругу код значара и тамо убија гуштере, слуша масне приче, дува у трубу или лупа у добош да одмени значаре, док се они сити наспавају.

Само ако нема вежбања, или ако су теорни часови те војници мање жедне, он је у вароши.

Обично по ручку, о највећој врућини, кад сунце пржи да прокључа мозак, док зује муве зунзаре у прозорима, а врућ ветар гони маце преко празних сокака, и сва паланка спава у знојавим кошуљама; кад небо и брда потамне од јаре, а у баштама са клонулим главама, као обешени људи, блену погурени сунцокрети, он се поводи пустим улицама по усијаној калдрми, обилази целу варош:

— Боза... ледена...

И од клупе до клупе, од хладовине до хладовине, слуша како хрчу мајстори на тезгама, у поливеним дућанима, и гледа како се тешко гегају и шичу гуске по врућој калдрми, а у хладу боса и голуждрава деца играју пиљака и чаврљају као и врапци под стрејама.

Па дрема, клима главом и млатара ногама.

А шегрти, испред дућана, задевају га:

— Еј, Секула, попише ти бозу.

— Секула, дај две чаше за маријаш.

Он полако отвара очи, гледа око себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се сваки њоме служи да другом затвори уста.

— Порав...

— Циде.

— Циминајца.

— Држ'се, држ'се, Секула — парирају шегрти.

Све тако до вечера кад освоји ладовина, и зјапе прозори као отворена огромна уста, или промаја лепрша завесе као исплажене језике. Тада се враћа у дућан да поднесе рачун, спреми газдину собу, изриба канту, попуши цигарету, па да се отегне на клупи дућанској као шаров...

Па је Секула растао, јачао и после годинама носио по две канте на обрамици увек са истом дужношћу: да иде за трупом, лети с бозом, зими са салепом и алвом. И тако до деветнаесте године кад је постао општински добошар, после једнога конкурса на коме је победио, и остао на тој новој дужности све докле је општински буџет имао могућности да одвојено плаћа свога добошара, лице које ће лупањем прикупити грађанство, и друго, исто тако важно лице које ће, иза последњег удара маљице, том сакупљеном грађанству прочитати јасну и, с позивом на односне прописе законске, строгу општинску наредбу о чишћењу, пред кућама, травуљине и корова „који постоји на срамоту и штету угледа лепе нам вароши“ или какву сличну. А кад су се обе дужности, услед буџетске немогућности, сјединиле у једном једином лицу, он је отпуштен као неупотребљив у овом случају, пошто је општинска управа ипак претпостављала да задржи оно друго лице, што је способно било да чита њене наредбе, иако није знало да рукује добошом онако мајсторски као Секула.

Тада се Секула понова вратио војсци и постао рабаџија војничког лиферанта. То је најсрећније доба његовог живота, о коме често прича на маршевима, поред ватре или ноћу на предстражи... Натовари пуне канте паприка, купуса, лука или сена, и крене ноћу клисуром кроз Јелицу. Ноћ тиха. По белом, од месечеве светлости и прашине, путу, вочићи одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује бандере и Морава шуми, а он испружен, на сену, гледа у небо пуно звезда, удише Мирис траве и пева, пева: О... о... ој Мораво моје село равно, кад си равно што си водоплавно, или Сунце јарко не сијаш једнако...

Само што је та срећа мало трајала, јер је дошло време да се активно посвети војсци. И баш је требало да одслужи стални кадар и да се поврати свом старом занату, кад насташе мучни, страшни, јаој бескрајни ратови.

1915. кантоновао пук у селу неком до Ваљева. Па се ослободиле сељанке, за оно неколико дана док су Швабе биле, и тако се сви лепо проводе. Пред вече игранке а по ноћи састанци.

И војници умирују савест:

„Не праштају, веле, ни они код наших кућа.

Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија сељанка.

— Добар вече, господине.

— Бог ти помог'о. Које добро, снаја?

— Никако добро, господине. Зло.

— Е? Дед' да чујем.

— Ама, да простиш, не могу пред свима. Жалбу једну имам.

— Ајд' улази унутра.

И командант уведе сељанку у штаб.

— Говори, снајо.

— Ете, имам унуку, господине, девојку.

— Нек' је жива. Па?

— Па је нешто слаба. Рецимо струнила се ја ли шта.

— Па онда?

— Па један војник, знаш превари ме да је доктор.

— Па после? Говори, молим те. Имам ја и друга посла.

— Па дође да је прегледа; па је пипа, пипа... јаој Боже, јаој мој господине, па вели мени: „Изиђи, бабо, напоље, морам ја њу сву прегледати... и трбух... ту јој фали.

— Да је није упропастио?

— Па није да видиш, али 'нако осрамотио.

— Како то може бити?

— Па уј'о је за... ох опраштај, господине.

— За шта, брате, уј'о?

— За... За сису... куку мени ојађеној.

— Ама ништа друго.

— Па ето уј'о за сису.

— Па је л' се носио као официр?

— Укр'о, веле, шињел докторов па га огрн'о а мрак па нисам несретна ни загледала. И ма'ом ћути, само они што га довели кажу:

— Ето ти правог правцатог доктора. Социјалист за женске слабости.

— Па, лепо, кад је то било?

— Јуче, добри господине, синоћ.

— А шта синоћ ниси дошла да се тужиш?

— Ама да ви'ш навалише на мене те се прво изравнасмо: да до подне данас купи ђевојци папуче, а мени шамију, али превари рђа те ево дођо'.

— Па ти га познајеш?

— Знам, веле да је добошар. Него име му заборави.

— Знам ја — вели командант, а сав позеленио.

И те ноћи сваки батаљон даде по једну патролу, и патроле, без милости, претресоше цело село, сваку кућу, сваки кутић, амбаре, вајате, таване и кучнице, али Секулу Ресимића нигде не пронађоше.

Те ноћи командант не оде у варош, те ноћи Секула Ресимић, добошар прве чете другог батаљона, беше у бекству.

Исте оне године у марту, за време великог затишја, београдско Ново гробље беше једна особито драга и привлачна тачка оном заосталом, неборачком али куражном становништву Београда, који је и често и немилосрдно био бомбардован. Баш у то време, иако опијен славним победама, Београд се побожно сећао мртвих, засипао их силним цвећем, захвалношћу и сузама, више и усрдније, можда, него икад дотле. Изгледало је: као да пролеће буди живот само ради мртвих и да живи друге дужности и не познају већ да убијају и да плачу.

Уз влажан зид што опасује гробље, до саме гробљанске капеле од црвених и сивих коцки, са дугим лењирастим прозорима и шупљим крстовима по којима се јуре и чаврљају врапци, осам дрвених свећарница и цвећарница плехом покривених и природним и вештачким венцима начичканих, радиле су од јутра до мрака. У њима, унутра, као у крлеткама, иза белих великих свећа повешаних о ексере, назирале су се доброћудне главе инвалида-продаваца, чије су штаке биле прислоњене уз столове са кривим ногама обавијеним канапом и крпетинама, онако исто као и патрљци њихових ћутљивих сопственика.

Тужног изгледа, у дубокој црнини, са веловима око главе и цвећем и свећама у руци, журиле су жене да се, пошто промакну кроз капију са средњим великим улазом и крстом на средини, размиле, па застану око неједнаких споменика од црног и белог мрамора, и целивају избелеле крстаче обгрљене спарушеним венцима, који ће се заменити. Па пошто би клечећи припалиле мале воштане свећице и кандила у обојеним фењерима од лима, оне би дуго остајале тако непомичне, и гледале како немо јецајући жмиркају плаво-зелени пламичци, и облећу челе око зејтина и воска, изазивајући успомене на своје драге и испитујући своје савести, оптерећене сопственим неопростивим прекорима који ће сместа ишчезнути на капији гробљанској, као што су се муњевито и појавили.

А тамо напољу, према великој гвозденој капији, уз стаклену чекаоницу облепљену наредбама и разним полицијским забранама, на шиљатој голој калдрми и благом мартовском сунцу, греју се и пуше десетак просјака у похабаним војничким униформама, слепи или са патрљицама од ноге или руке, истакнутим тако да се виде на први поглед. Они, обично, ћућуре међу собом, задиркују се и шале, да једновремено завапе тек ако би ко наишао, кад испружају своје кошчате, црне и прљаве руке и забогораде с таквом жестином и тако ненадно да узнемире и узбуне и саме врапце што се јуре и препиру по крову звонаре, одакле у малим јатима прну да беже ка великим оџацима циглана, који се уздижу око гробља.

Седе они тако једно послеподне, олењили се, зевају и пуше, па се издалека зачу бректање аутомобила. Они брзо склонише цигарете, спремише се и очекиваху. Онда машина стиже и заустави се пред великом гвозденом капијом. И док момак хитро сиђе с предњег седишта и услужно отвори врата дами, на чијем крилу лежаше красан букет, дотле већ бела рундава пудлица, с машницом о врату, искочи на калдрму, лака као лопта, па се запиљи и очекиваше да богата дама, сва од грације и болног израза, сиђе и, по обичају, обдари просјаке.

Тада пружи она букет момку, откопча свилену торбицу, па болећиво приступи убогим људима.

— ...Молимо госпоју, вашим... слепим а... а... а... ратницима.

Она приђе слепом.

— Кад си рањен, јуначе?

— Он је контузован, госпоја.

— На Мачковом... к... к... к...

— Кога имаш?

— Троје деце, госпоја, а... а... а двоје мушко и а... а... двоје женско.

Она га дарује, па праћена момком, и док пудлица обиграва око ње трзајући је ситним зубићима за ивицу сукње, она жури ка драгом месту туге, са изразом све већег бола и патње једне светитељке.

— Хвала роде!

— Бог да прости покојника...

— Амин да Бог да...

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— Али ситно фарбаш, друже. Па ти рече троје деце, а оно испаде четворо.

— Па... па, па на брзину. Кад се хитро промеша.

И Секула отвара очи, намигује и загледа у десетицу.

После диже главу:

— Муф јесте ли видели? Три године а... а... а сви од њега да живимо.

Секула је пустио браду, прерушио се, мучно би га било познати. Омрзнут је у своме друштву, али га се оно боји. Јер све су то предратни просјаци, лажни инвалиди што „ватају на униформу“, Цигани и протуве, и он једини ратник међу њима.

Говори мало, и док они ћаскају, он се треби од вашију. Само кад наилазе посетиоци гробља, он зажмури и забогоради неким језивим мумлањем да све надвиче. Или прави досетке на рачун пролазника који се не осврћу на његова запомагања.

— ...Седи овде, друже, а... ту је твоје место.

Пролази тако млекаџија, сељак из околине, грбав.

— К... к... к.... к... — кркори нешто Секула.

— Шта ти је, бре, шта кркљаш?

— ... Кад ћеш да се а... а... а... демобилишеш?

— Како велиш?

— ... Ранац тај да скинеш... — па показује на грбу.

И грбавко се присећа, па црвенећи иде даље и гунђа.

А кад су сами, или време рђаво, па у чекаоници очекују да пролетњи пљусак престане, они загаламе, развезу надугачко и говоре о свачему.

— Е лепо, а јесу ли и Французи Швабе?

— Јесу и они, само су бољи јунаци, јер у Француској и матори сисају, па су здрави.

— Добро. А Енглези?

— Енглези?... Енглези то су морске Швабе. Они живе у мору.

— Е реци ми сад: што су се једне Швабе удружиле с нама против других Шваба?

— Како кажеш, што су се...

— Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба?

— Шта ће, велиш, с нама? Е па, брајко, они ће с нама због овај... па због... е не знам.

— Знаш ли ти, Секула?

— ... Па да се бијемо за њих.

— Него, чујте људи, видите ли ви ови ероплани шта чине? Сад ће, веле, пустити неке гасове да нас све поморе.

— Не верујем, човече, плаше на седамн'ест.

— Море батали шалу, пустили су плакате.

А Германи, веле, имају неке справе што личе на рибе, па гутају лађе к'о Секула питу на даћама.

— Па добро, Германи то су опет Швабе?

— Па јес'.

— Видиш, ти Германи целу Европу окупираше, па сад 'оће и Азију. Него ја мислим да оне Швабе и ове Швабе раде ортачки. Чујте, људи, ово што вам ја кажем, ја сам прост човек, али ја њима не би' веров'о. Ево сеците ме где сам најтањи, ако тако не буде.

— Еј, брате, па ти сасвим не знаш шта говориш. Ваљда знају ови наши шта раде. То су паметни људи, неће тебе питати.

— Ама они јесу паметни људи. Само знаш како је, ђавоља је то вера, подвалиће.

Секула се напиње да нешто каже.

— Ћути ти, Секула, не разумеш се ти, брате, у свачему.

— ... Ђогате, а... а... а божији, боље ја знам од њих

— Од кога?

— Па од... министара и ге... ге... генерала.

— Море ти, бре, ти си антикрист, ти си опасан, ти си бунтовник.

— Ја сам човек к'о и они. Говорио сам ја с министрима. То су а... а... а тр... тр... тр... тртови к'о и ми. Да нисам мутав и ја би' био генерал.

— Па јес' право каже човек: да није мутав, и да му је ћаћа Крсмановић, и он би био министар или генерал. Овако цркавај од глади и пружај руку целог века.

— И још да нема добри' људи, браћо!

— Пих! Онда би продавали вашке па би живели.

— Сад нема ни вашију, сад је затишје.

— Ја сам у ропству, браћо, јео вашке на лебу.

— Лажеш! Ти и ниси био у ропству него тајни полицај код Шваба. И зато што лажеш, јешћеш и калдрму.

— Ја не лажем, небеса ми. А шта фали теби? Имаш кућу ортачки с неком Јеврејком и две краве. Продајеш млеко, газда си па опет просиш.

— Лажеш!

— И наговарао си ме да убијемо Секулу и да му узмемо паре. Кажи, ако смеш, да ниси. И зато си га звао на вечеру, да прођете оним путем поред циглана...

И тога дана, неколико само тренутака иза последњих речи и на ужас богаља који се разбегоше, Секула, не размишљајући ни секунда, распори ножем, оштрим с обе стране и чуваним у тајном џепу копорана, просјака Јеремију, званог „тобџија“, који му је радио о глави, и чија се црева просуше по прљавом патосу чекаонице. Онда убица паде шака полицији, која се распита и сазнаде о његовом бекству из војске. И стављен под редовни војни суд свога пука, он оста у затвору све док топови на фронту не огласише почетак новог крвављења. Тада га пустише, и тешко рањен у једном од првих већих сукоба, он се нађе у болници, из које изађе једнога од оних страшних дана кад потпун слом војске беше несумњив, и после једне операције која га остави без неколико ребара и учини неспособним за борачку службу. Далеко од свога пука, који се налазио на другом правцу војних операција, он се јави једном од пукова на који прво беше наишао, где изјави тачне податке о себи, признаде да се налази под судом због покушаја убиства, и постаде сеиз команданта батаљона. У новој средини, међу војницима које тада први пут познаде, потпуно непознат, морао се мучно осећати Секула, али се није имало куд. Јер он увек провођаше сам, ревносно предан својој дужности да се стара о командантовој кобили Ружи, чије га ждребенце витко, умиљато и несташно занимало више свега.

А командант батаљона, увек насмејан, фини официр белих руку и црвених образа, тек што беше дошао из дивизијског штаба, одакле га послаше овамо да испуни услове за унапређење у виши чин. Операције, истина, беху свршене, али шта то мари, баш зато је он и послан из штаба, где је био навикао да служи на потпуно задовољство дивизијара, чији беше љубимац... Било се већ дубоко ушло међу снежне кршеве арбанске, и командант мучаше само једну бригу: како ће се без хране издржати до мора. Неколико кутија конзервираног млека што их је добио у Љум Кули од управника болнице, свога познаника, и у замену за цигарете, биле су још једина храна с којом се имало живети све док се не дође до савезничких бродова са храном, о којима се толико говори и тврди. И он је чешће и строго опомињао Секулу да оне кутије чува у своме ранцу, од кога да се никад не одваја.

Онда умирен надом да ће му то бити сасвим довољно до краја, командант очува своје добро, увек ведро расположење, све док се једнога дана не догоди нешто због чега умало не доби излив жучи или овом сличан напад.

Седи он, гладан, крај ватре, мисли на млеко и зове Секулу:

— Отвори једну кутију па узвари.

Секула заузима став „мирно“, грчи лице, отпоздравља одсечно, и као не разуме шта хоће командант.

— Еј, море, шта ме гледаш? Млека!

— Млека нема, господине мајоре.

— Млека!

— А... а... а нема млека; а... господине мајоре.

— Шта кажеш?

— Појела „Ружа“...

— Млека, сунце ти божије! Четири кутије конзервираног млека што сам ти дао на чување?!

— А... а... „Ружа“...

— Где се научи да лажеш, милијарду ти Богова..

— Ја... у... у војсци, господине мајоре.

И тако лаж која беше глупа и дрско понашање Секулино разјари команданта у тој мери да га је, позеленио као јед, тукао до крајне малаксалости своје одмор не снаге. Тада му одузе коња и најури га.

Али се убрзо, и кад се уверио да је казна била претерана, умири и покаја, па кад му Секула обећа да ће све десетоструко накнадити, он га врати и предаде ствар забораву. А од тада, свакога јутра и после Секулиног повратка из патроле, кад год би увлачио ногу у узенгију да се попне на коња пред полазак на марш, осетио би командант како га голица и дражи мирис младе пилетине печене на ражњу, ох тако пријатан, драг мирис што се ширио на све стране из бисага немачког седла, на коме је било угодно седети као на дивану. Па је она војска одступала кроз кршеве, полумртва једна војска сва у ритама, што се напрезала, пентрала, стењала, цркавала и претварала у стрвине. И у селу неком пуном дивљих паса и људи, зауставила се ова колона скелета да преноћи. Око огромне ватре, као ломаче, поседали официри штаба, пију чајеве и угађају ђенералу.

— Е, да су урадили као што сте ви предлагали Армији, гос' ђенерале, не би ми сад седели овде...

— Ви сјајно издржавате штрапаце, гос' ђенерале.

— Богами, као неки младић.

— Боље него сви ми, свежији сте од свију нас.

— Ту је већ море!

— Где ли ћемо после?!

Али дивизијар, стари војник, закопчан, нема воље ни да наговести.

И официри срчу и ћуте.

А из села, изненада, допире граја, неко комешање као узбуна, па све ближе и јасније, и чопор мештана појављује се, па се приближује дивизијару.

Онда прилазе искежени, разјарени, дивљи људи.

— Туња тијета.

— Тунга тијета. Мир шућур.

И чопор крешти, превија се, урла и стеже мртвачке кошчине петорице регрута, што дрхте као уплашене мале тице, и Ресулу који ћути погнуте главе.

— Пљачкали, је л'? Пљачкаши, је л'?

И дивизијар бесан скаче, вришти, докле чопор урла

— Ох, ја... валах... аскер... пљачка... ска... хала...

А дивизијар умирује, обећава, пишти:

— Шта? Како? Ко? Ови? Добро. Ја њих сад, сме ста... фик... кр... кр... кр...

И он прави покрет руком као да нишани.

Па настаје трк и узбуна око штаба. А мало после чланови преког суда са везаним, уплаканим регрутима и Ресулом, праћени дреком дивљег чопора, одлазе у дубодолину иза штаба.

— Милост, милост, гос' ђенерале... трудићемо се... поправ...

Један осуђени регрут, сав у ватри, бунца:

— Људи, ево переца, ево переца, ево врући' переца!

И гледа у шаке и церека се, па их окреће и гледа у нокте:

— Ево переца, ево врући' переца!

И док сумрак, сив, прљав као чађ, пада на кршеве, природа дивља и величанствена равнодушно посматра стрељање

Секула први, везан за дрво, одбија да му вежу очи.

— Овај овде тип пљачкаша!

— Иначе је под судом, гос' ђенерале, није штета.

— Молим...

— Говори!

— Жандаре да не гађају у у... у... у главу.

И он подиже очи к небу.

— Треба се и тамо а... а... а... довијати.

Арнаути седе скрстили ноге, пуше и смеју се.

И онда поп хоће да исповеди Секулу. Он и то одбија:

— Боље стојим код Бога, п... п... по... попе од тебе.

И штрицка пљувачком на попа.

Па се после три плотуна сви разилазе.

И Ресула, који се хвалио да је покопао пук, оста незакопан, срозан низ дрво ољуштено од куршума, раширених руку, чупаве косурине, замућених очију и раскопчаних чакшира.

Сутрадан маршује колона и спушта се, најзад, у питому раван. Отегле се зелене, бескрајне ливаде и чуче велики пластови као шубаре. Топло је, осећа се дах мора, и небо је мирно, плаво, благо.

И брадати, чађави људи живахнули па разговарају:

— Ето ти, долија и Ресула.

— Ја, заглави сиромах.

— А и био је, брате, некако опасан човек.

— Ама, људи, грешите се. Нисте ви њега познавали. Добар је то био и јунак. Ми смо исписници, служили смо све ратове у једној чети. После нас комбоваше у овај пук.

— Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња.

— 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули.

— Па шта џакате? Дед' шта џакате?

— Каже овај Рудничанин познавао га, вели, био је добар човек.

— Ко је тај што каже? Аха! Тај ће проћи као и он. Добар пљачкаш, је л' зврндове?... А ви, војници, видели сте добро како пролазе неваљалци. Па у памет се...

И опет мили колона по један и гази по меком и ситном песку; ноге упадају, мали камичци жуље и вређају рањаве табане, и све је теже вући костуре. Лево и десно, црвене и плаве одране лешине искиданог и искљуваног меса са искрвављеним копитама без поткова. Чини се, као да се очајно напињу да издрже и извуку огроман терет без кога се не може и гледају исколаченим очима као да се плаше да ће бити ошинути. Људи окрећу главе, стежу носеве прстима, или заустављају дисање док прођу. Утом дивизијар са штабом сустиже колону. Он је замишљен, и са левом руком на слабини јаше лагано и оштро гледа у даљину. Официри извадили по једну ногу из узенгија, ради одмора, и док шкрипе седла и крцкају, они се опустили и дремљиви клањају као прстенџије.

Затим дивизијар мамуза коња и с начелником штаба одмиче мало, па стиже команданта батаљона који јаше на челу колоне.

— Како је, како, дечко?

— Ето, да кажем, гос' ђенерале, врло добро, хвала много...

Онда окуражен овом пажњом мамуза нервозно коња и притерује га све ближе дивизијару.

И тако јашу ћутећи, па се после мајор усуђује да пита:

— Гос' ђенерале, молим да ми не замерите... ако смем питати... зна ли се где ћемо... шта ће сад с нама?

Ђенерал се упола окреће и гледа га преко цвикера.

— Не знам да ли умеш чувати тајну.

— Ви... ја мислим... бар... господине ђенерале... уосталом...

— Добро де, добро... Даклеее... Оштри се за Францускиње...

— У Француску, гос' ђенерале?

— ...Или Гркиње. Марсељ или Крф.

— Хвала.

И мајор клима својом лепом, насмејаном главом у знак захвалности на изузетној пажњи. Затим трза узде да врати кобилу, која се усудила да [се] поравна с ђенераловом.

— Добро се држи Милка, гос' ђенерале — и гледа умилно алатушу ђенералову.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— Господине ђенерале, молим опростите... бићу слободан још једно питање.

— Ајд', ајд' да чујем.

— Указ.... говори се... хн... да је потписан.

— А, ту те жуљи?... Ускочио си, ускочио си... Шта ме гледаш, потпуковник си. Али...

И ђенерал ставља рукавицу на уста.

Па опет мајор трза узде јер се његова кобила поравнала с Милком.

После се нагиње начелник штаба, ослања се левом руком на ункаш мајоровог седла и шапуће му:

— Честитам, то је сигурно. Још у Призрену видео сам нову звездицу на краљевом ордонансу.

— Онда и ја вама, господине пуковниче.

Мајор јако наглашује последње две речи и официри један другом срдачно стежу руке.

А дивизијар обраћа се војницима:

— Може ли се, јунаци?

— Може, може, гос' ђенерале.

— Мора се...

— Ето гега се.

А кад ђенерал поизмакне:

— Бог'ме даље се не би могло!

— Како си сад сладак!

— Ја, к'и мед.

— Сиђи, дошо, с коња да видиш како је.

— Опрем', рођо...

и тако, што даље ђенерал све искреније.

Па се спушта колона и шљапка по пиштољини преко рогоза и зукве, те шкрипи полегла и угажена травуљина.

Но иде се живље, јер се не спотиче о стење и људи се гужвају по неколико у реду, јер има ширине.

— Ту смо, близу смо.

— А по води не могу нас пешице.

— Да и ми, људи, да'немо једанпут.

Мајор мамуза, мамуза и с муком гони уморно кљусе да покаса, па стиже дивизијара и приноси руку до штитића кицошки накривљене шапке.

— Молим... је л' по вољи, господине ђенерале? Бићу слободан да Вас понудим...

И откопчава бисаге и тражи.

— Е, а шта имаш?

— Мало пилетине... и...

— Бравос, богами, код тебе увек свега.

— Јуче купих у Прези, гос' ђенерале.

— Баш сам и сам мислио да се мало прихватим.

А мајор обавија дупле узде око леве руке, черечи пиле, одржава равнотежу на седлу и додаје дивизијару карабатак.

— Знам... ви не марите бело месо.

— Хвала. Само да се стигне на море, свега ће бити.

— И шампања...

— И шампања... И... и... цуцика... је л' и цуцика? А?

И ђенерал се тресе од смеја, а мајор обара главу.

А колона оживљена благим приморским сунцем и питомином одмиче сад сувом узбрдном путањом.

Онда предњи делови стигоше на узвишицу. А одатле, изненада, бљесну нешта необично, мило, пространо, огромно, тамо преко зелених, рајских дубрава, и засени те испуни груди као новом неком надом, вољом да се живи и заборавом свега.

Па се наједанпут раздрагано ускомешаше они што пристизаху на узвишицу:

— Ено мора, ено мора!

— Еј, другови, ено мора!

— Је л' оно море?

— Шта? Славе ми ено мора!

— Море!

— Гле! Гле!

— Ено мора!