Resimić Dobošar

←U gostima

Resimić Dobošar  (1922)  Pisac: Dragiša Vasić Utuljena kandila

Rekonvalescenti→

Maršovalo se ili krvavilo i zato raport zadugo nije vršen, a to se upisivalo u dobre strane rata. Sve do jednoga jutra kad osvanu sneg na zauzetoj nekoj turskoj varoši i kad pukovski dežurni, sav uzrujan, dozva bataljonske i saopšti: da će komandant tačno u podne održati raport kod štaba puka, ispred ućumata.

Pred samo podne, u dvorištu velike zgrade, desetak ozeblih vojnika, u dvovrsnom stroju, sa snegom na brkovima i obrvama, zarumenjeni i uznemireni, nestrpljivo su očekivali komandanta, koji je u toploj turskoj sobi potpisivao poštu. Najzad pojavi se komandant, visok, namršten, u teškim ratnim čizmama i dugačkom postavljenom šinjelu, pa zamišljeno siđe niz kamene stepenice i priđe uzbuđenim ljudima, koji se ukočiše po žustroj komandi, kao smrznuti.

Pa prvi vojnik pozdravi ga odsečno:

— Gospodine pukovniče, na raportu sam po zapovesti komandanta drugog bataljona, što sam pred skupljenim vojnicima kazao: lako je komandantu i oficirima što imaju konje, ali je nama teško što pešice gacamo po blatu i vodi, te nam mokre noge i obuća, a to sam... Komandant, miran, zamišljen, priđe drugom vojniku, kome se strogo zagleda u oči:

— Gospodine pukovniče, mi smo oduzeli konja jednom bugarašu...

— Vi? A ko ste vi, majčina vam?

— Gospodine pukovniče,... mi smo prva četa... komora... na raportu po zapovesti komandanta četvrtog batalijona, zato što sam oduzeo konja jednom Bugarinu, pa sam ga prodao drugom... seljaku.

— Aha, aha!

Zatim treći:

— Gospodine pukovniče, na raportu sam po naredbi ađutanta puka, jer nisam izvršio naređenje starešine ordonansa, kaplara Kamarića. Komandant kao priseća se nekog važnijeg posla, rasejano sluša vojnike, i onda nervozno prelazi na četvrtog da bi prekratio raport.

Četvrti promrmlja nešto, pa se zbuni.

— Jasnije, brže govori, ne brljavi vazdan.

— Gospodine pukovniče na raportu sam... molim za tri dana odsustva... brat mi pogin'o kod Merćeza, rođeni brat... mi smo telefonisti...

Onda pucaju šamari po ozeblim obrazima trojice prvih, i pisari štaba beže s radoznalim glavama iza prozora. Komandant šamara levom rukom po desnom obrazu, jer mu je tako zgodno. Onda zastaje malo, sa rukama na leđima, i grize gornju usnu, pa posle desnom rukom nastavlja da šamara po levom obrazu kad burma zazvekne po zubima ili zakači za dugme od naramnice; onda kratko naređuje dežurnom da pretpostavljeni podnesu optužne raporte, a četvrtom odgovara da nema odsustva. I dok izudarani vojnici stoje nepomični kao krstače, jako postiđeni, sa crvenim obrazima, i ošamućeni gledaju svaki u svom pravcu, on prelazi dalje.

Na redu je peti. Rasta malog, čupave i ulepljene kosurine na ogromnoj rohavoj glavi, kratkih i krivih nogu, kroz koje bi se, kad stoji u stavu „mirno“, bez muke provukao kakav debeljko da se ne očeše, toliko je prostrano O što ga one prave, u starom prepravljenom koporanu sa masnom, nekad crvenom jakom i tesnim podoficirskim čakširama stalno napred raskopčanim i bez ijednog dugmeta, pred komandantom je dobošar, mutavko Sekula Resimić. Nož mu visi o dugačkom bandijskom visku. Zamuckuje i očajno se muči u govoru, kad mu se lice grči, krivi, kad strašno zapinje, otvara i zatvara velika žvalava usta kao da zeva, ispušta s mukom, zadahom beloga luka i s pljuvačkom koja prska, nekoliko reči, pa se opet zagrcne. Ponekad, ali to je retko, ispadne mu da izgura celu rečenicu bez mucanja.

Na raportu je zbog bezbrojnih grešaka, kao: pljačkao posle borbe, provalio doboš i u njemu držao pokradenu pilež iz neprijateljskih kuća, tukao kaplara, zadocnio na maršu, kockao se, izgubio maljicu i šatorsko krilo. Njegov komandir ne zna šta će s njim, pošto je iscrpio sve kazne svoje nadležnosti.

On oštro pozdravlja komandanta, pa se naginje unapred, mršti se, kao bajagi pozlilo mu baš tog trenutka, napinje se, propinje na prste i trepće.

— Dronjo, šta klanjaš? Ne mrdaj, dronjo!

On se kruti, uspija usnama, zabacuje ramena nazad, i još se više mršti.

— Zašto si na raportu, blesane?

I vuče ga snažno za uvo komandant.

— Go... go... gos... podine... pukovniče... a... a... a pojma nemam!

Kao ašov široka i teška desna komandantova šaka pljašti po levom, neobrijanom Resimićevom obrazu.

— Dede, seti se, seti, dronjo dronjavi!

— M... M... manj ako nije što... što... što sam... tražio prevod za mu... mu... muziku.

Pa ponova pljašti ašov i krv sve više podilazi pod široke, podbule obraze, dok dežurni čita listu njegovih grešaka.

— Bitango, džukelo, nakazo! Iskvari mi puk, nakazo! Zašto si na raportu, mamu ti kockarsku? Govori zašto!

— P... p... pojma... p... p... pukovniče...

I komandant, razjaren do besnila, naređuje da se dobošar veže za drvo i stavi pod stražu. Samo nekoliko trenutaka docnije čvrsto je privezan za mišice; ali on, nagnut unapred, gologlav, crven kao vampir i unakažen, trza iz sve snage da se odreši i dreči na sav glas:

— Živio prestolonaslednik a... a... a... Đorđe... Žalosno, braćo, vezan srpski vojnik. Majko moja, da vidiš... o... o... osvetnika Ko... Ko... Kosova!...

Zna on da nije prestolonaslednik onaj kome kliče, ali to predstavlja neku vrstu bunta, za koji mu se ništa ne sme, i zato u inat i neumorno nastavlja:

— Živio prestolonaslednik a... a... a... Đorđe!

Pa se komandant pojavljuje na prozoru i naređuje da se budala pusti, i preti da će ga lično ubiti u prvoj borbi, a Resimić se smeška dokle ga odvezuju, namiguje na vojnike i sav crven pobednički odlazi pod svoj šator, uzima preda se doboš sa onom stranom što nije probušena, vadi izlizane karte iz masnog koporana, pljuje prste, češlja karte i doziva vojnike što radoznalo izviruju iz svojih šatora.

— Radnja počinje, ajde narode! malo a... a... ajnca, malo f... f... farbla. Videste li kako peglam?... Plaćanje u gotovu kod b... b... banke Resimić. Nema veresije, ajde narode!

I vojnici, obzirući se oprezno prema štabu, prilaze mu, dreše prljave kese i krpetine dok on liže prste da lakše podeli karte, tiskaju se pogureno ispod šatora i oko doboša, pa se kikoću, cere, duvaju u smrznute pesnice i secuju, a krupan sneg pada te cvrče pahuljice po vatrama, alaču odže sa džamija, dok u daljini potmulo grme teški topovi, i zjape pod šatorom raskopčane čakšire Resimićeve.

Izlazi puk iz bivaka, izvlači se u tanku kolonu, pa kreće na marš kroz oblak prašine i psovki i sunce upeklo.

— Resimiću, ej Resimiću, druže!

On zastaje i žmirka za kolonom.

— Eno osta kujnsko kazanče: vrati se, ponesi ga, boga ti.

— Resimiću, bato, podigni tu čuturicu, vere ti, izgubi, vidiš, neka džukela.

— Dobošar, zaboravi mi samo kočiće od velikog šatora!

I dok puk, kao ogromna sura i svetlucava gusenica mili, gureći se i rastežući se prašnjavim drumom, on se još vula sam po usmrdelom bivaku punom rasturene slame i svakojakih otpadaka, i tako uvek nešto čeprka maljicom i traži. Onda tovari na leđa jednu po jednu od zaboravljenih stvari, pa nakrivljene šajkače za kojom su poređane cigarete što vire i s jednom u zubima, krivulja tako za pukom, purnja kljakavim nogama i podiže prašinu više nego i sama pukovska saka sa ćoravim u oba oka Cezarom, isluženim artiljerijskim rudnim. A komandant sa ađutantom, na konjima, obično stanu u stranu, pored puta, i propuštaju puk dase uvere o disciplini na maršu. I kad prođe i komora i sanitet sa popom, kome se, kad jaše, vide vezene seljačke čarape, i kad promaknu svi dronjci puka, onda tek nailazi Resimić, pa se pretvara da ne vidi komandanta.

— Ti opet poslednji, majku ti kockarsku?

— Zašto majku, go... go... g.

— Šta go, go, m... m. džukelo dobošarska! Dokle ćeš da štrčiš sam u celom puku?

— A... a... a nužnu sam vršio...

Pa korbač puca po dobošu i natovarenim stvarima, i komordžije sa začelja okreću se bojažljivo i podlački smeše.

Posle komandant, u galopu, praćen ađutantom i ordonansima, odlazi kroz prašinu na čelo puka.

A čim nastupi zamor na maršu, onda zapišti komandant bataljona:

— Resimić, daj takt!

On počine da se sprema: udešava tovar, namešta doboš, popušta kaiše da lakše diše i otpetljava maljice. Ali to komandant ne vidi i ponova pišti:

— Šta čekaš, svinjo dobošarska?! Takt, jolpaze!

A on otire prstom znoj s čela, otresa ga žurno pored sebe i briše o čakšire pa otpočinje po dobošu koji šoboće:

— Prrr... rapetane, prrr... rapetane...

I umorni vojnici, posle toga, maršuju mehanički, lakše i vedrije...

A tek što se stiglo u novi bivak I ljudi pojure da se svaki o sebi pobrine, viču Resimića:

— Ej ti, nakazo, trči, pridrži konja komandiru.

— Kvazimodo, vidi stiže li komora.

— Resula, trkni za vodu.

Ili:

— Naloži vatru!

Ili:

— Nosi ovaj izveštaj u puk!

Jer i ko bi drugi nego Sekula. On niti nosi pušku, ni fišeklije, ni ašovče, on je komotan...

Ali njega to nikad ne ljuti. On radi i kad ga ne teraju na rad; on je takav, traži, sam izmišlja posao i kad ga nema. U jeku kolerične zaraze, u Velesu, kad je sva dužnost saniteta bila da sahranjuje, on dragovoljno pomaže bolničarima. Uzme dugačku čaklju i obično zakači za tur ili za jaku pa tako vuče i skuplja modre i ukočanjene vojničke lešine, razbacane oko stanice, pored pruge ili na samoj pruzi i slaže ih u duboke krečane onako raširenih ruku i očajnih pogleda kao da proklinju. Posle, za večerom, priča vojnicima kako je ceo puk on lično sahranio, a oni se uklanjaju od njega da ih ne zarazi.

Tada, kao dragovoljni grobar, Resula je doživeo veliku, retku i neobičnu čast. Našao, se bio na stanici onoga časa kad je kneginja Dolgorukov stigla u Veles da i sama, kao prosta bolničarka, uleti u borbu koja je kosila junačke bataljone. Komandant mesta, sa određenim izaslanstvom čekao je knjeginju na peronu punom umirućih vojnika. Pa kad voz stiže i ona lako i graciozno siđe, komandant je pozdravi sa nekoliko izabranih reči zahvalnosti i pruži veliki buket poljskog cveća u znak toplih simpatija i blagodarnosti ojađene vojske i građana. Tada knjeginja primi buket, poljubi ga svojim malim rumenim usnama, pogleda oko sebe i kad primeti krivonogog Sekulu Resimića, naslonjenog na čaklju, pruži mu ga, rekavši:

— To tebi pripada, junače, ne meni.

Bilo je to, kažu, slučajno, ali čudno i sjajno pogođeno, i nikad više gracije i otmenosti i više nespretnosti i prostote nije bilo sjedinjeno u dirljivom...

I eto tako sve dok ne otpočne borba, a posle doboš ide u komoru, a Sekula s puškom uz komandira.

Redovno, pošto prime zadatke, komandiri pojure svaki u svoju četu i komanduju „zbor“.

Pa komandir Resimićeve čete, mračan i zabrinut šeta pored čete, lupka nervozno korbačem po čizmi i redom posmatra vojnike:

— Deder, junaci, ko će dragovoljno u patrolu?

— Ja, goooospodine, kapetane.

— Pa uvek ti?

On gleda u zemlju.

— Dobro, Sekula, izlazi!

A u oficirskim patrolama, vođ, oficir, smesta naređuje:

— Sekula Resimić napred!

Jer svi znaju da će on prvi nanjušiti neprijatelja, prvi dokučiti dragocene podatke i prvi se vratiti na svoje mesto, kao i da je patrolska služba njemu omiljena stvar. A omiljena mu je stvar zato što se on iz nje nikad nije vratio praznih šaka. I zato kad nije u patroli „zvanično“, on se u njoj nalazio privatno.

Jedanput je slučajno, kao ono Rus Šapovalov, što je goneći zeca nabasao na levo krilo vojske Miratove, otkrio nešto što je značilo podvig velike vojničke vrednosti, otkriće čiju važnost, uostalom, niko iz Vrhovne komande nikad nije hteo priznati.

Maršovala je divizija ka Iverku. Prednja odeljenja, koja su nastupala sa osiguranjem još od Tekeriša, imala su zadatak da se dočepaju „Popovog parloga“ pošto-poto: da oteraju neprijatelja ako je tamo, da se utvrde ako pre njega stignu.

Resimić se nalazio u privatnoj patroli) tj. u pljački, krenuo se ranije i pre svih stigao na “Parlog“, gde zateče popa nekog, iz obližnjeg sela, kako s dogledom na očima i popadijom na krilu posmatra borbu što se vodila na nekim daljim položajima oko Gučeva. Posle je stigla prethodnica i utvrdila se.

Od večeri do jutra provela je mrtva umorna divizija u najstrožijoj pripravnosti. A iste ove noći Sekula, vrljajući po okolini pljačke radi, otkri: da se putem, s koje se strane svu noć i grozničavo očekivao neprijateljski napad, serbez kreću volovske komore dveju naših divizija. A kad to proveriše i oficirske patrole, pa se izveštaji poslaše gde treba, divizija smesta dobi novo naređenje da se vrati odakle je i došla, posle nekoliko dana uzaludnih, nečuveno zamornih marševa.

Pa sutradan, na maršu, puše i džakaju vojnici:

— Bre, braćo, da ne bi Resule mi juče izvršismo juriš na naše komore.

I svi se slatko smeju.

— Ko to kaže? — interesuje se komandir čete pa se ljuti:

— Slepci! Kad nešto ne znate onda šta drobite? Mi smo došli na „Popov parlog“, jer smo se bojali proboja.

— Pa što se sad ne bojimo?

— I šta ćemo pozadi komore?

— Ajd', ajd', magarci. Šta vi imate da rezonirate?!

I toga dana istoga, Sekula Resimić, koga kolektivno optužiše seljanke iz Jarebica da je od njih kupovao jaja za oficire a nije platio, izvuče za svako jaje po jedan šamar iza klempavog uveta, koje mu se crvenelo zadugo posle toga i dok je kao nesretnik, sav beo od prašine, šapesao kroz krvavi smrad lešina koje su grozno bazdile duž zelenih grebena Cera.

Niti ga kadgod napušta veselost, niti kazne ima koja bi mogla da pokoleba njegovo lepo i vedro raspoložene. Jer šamar, vezivanje ili zatvor, Sekula Resimić smatra za neizbežno vojničko sledovanje isto onako kao i pirinač, pasulj, tain, kratku košulju ili šajkaču. Vojnik, za koga se moglo i smelo reći da se u vojsci rodio i odrastao, on je, bolje nego iko, poznavao smisao i cilj ove važne institucije, kao i opravdanost onih drakonskih mera uobičajenih da se upotrebljuju za temeljno izrađivanje vojničkog duha i discipline.

— I ja sam o... of... oficirsko dete, znam šta je vojska.

A on je bio oficirsko dete samo utoliko što je rođen u Č., od oca Jefrema Resimića, pokojnog narednika, štabovskog trubača istoga onoga puka u kome, po mišljenju pretpostavljenih, na njegovu bruku, a po mišljenju Sekulinom na čast puka, služi i on — njegov sin, kao Dobošar prve čete drugog, u svima teškim borbama, proslavljenog bataljona.

Sekula svoju majku nije upamtio, a u sedmoj godini saznade, jednoga dana dok se igrao, da mu je otac, štabovski trubač Jefrem Resimić, iako ni časa nije bolovao, umro nasred kaldrme ivanjičkog sokaka, nedaleko od rakidžinice „Kod Užičanina“, gde se bavio uvek, pošto bi plehani pisak svoje sjajne trube, uvezane zelenim gajtanom, ostavljao u prepravljeni koporan sa krutom i visokom jakom od crvene čoje.

Iako je smrt ova za njega značila oslobođenje od batina i odsad neograničenu, najpuniju slobodu vrljanja po svima privlačnim mestima varoši, on je ipak mnogo plakao za sandukom očevim toga nezaboravljenog dana, kad je najstariji trubač, stara garda, sahranjen sa svima vojnim počastima koje su njegovom činu i rangu pripadale. Ali ono čime je osobito bio tronut, to su bili neizrecivo bolni zvuci posmrtnog marša, koji je jecajući odjekivao i nekako naročito dirljivo cvilio varoškim sokacima, izvođen od ožalošćenih učenika pokojnikovih sa neopisanom voljom i bez pogreške.

A kad starog narednika zemljom zatrpaše neki ljudi, onda stric Sekulin, seljak iz okoline, uze njegovu ruku svu mokru od suza, pa ga, celog puta sagnute glave, odvede svojoj kući da se o njemu stara. I punu godinu dana brinuo se o njemu očinski kad ga, po navršenoj sedmoj godini, upisa u osnovnu školu kao svoga rođenog sina.

Ali Sekula školu nije mario, jer je mucao, i deca mu se gadno podsmevala, i napretka nikakvog nije bilo. Iako se trudio da ne muca, vežbao, naprezao, znojio, sve je uzalud bilo, jezik je ostao uporno neposlušan.

Koliko bi puta drumom ka školi ugledao iz daleka kakvog starijeg čoveka, koji mu ide u susret i koga je hteo pozdraviti, reći mu dobar dan kao i ostala deca, i prilazeći mu glasno izgovarao: dobar dan, dobar dan, dobar dan, sve dok stariji čovek ne bi naišao prema njemu. A tada, oh tada, jezik bi mu se najedanput nemilostivo ukočio, i on bi, ćuteći i utučeno, prolazio čoveka bez pozdrava. A kad i na kraju druge godine nikakva uspeha nije bilo, pozva ga stric pa mu reče:

— Evo dve godine, Sekula blago meni, kako te slušam da sričeš o-s, n-o-s, os, nos, a tvoj čiča osta bos zbog tvojih križulja, tablica i sunđera. Moraš, nije vajde, na zanat.

I već sutradan Sekula je bio u varoši, i tamo našao zanat za ceo život, koji se nekako morao otaljati.

Taj zanat što ga je on izabrao za ceo život, bio je unekoliko vojničkog karaktera ili bolje poziva, tj. u vrlo tesnoj vezi s vojskom. To je bio bozadžijski zanat. Sa propisnom dozvolom za isključivo pravo prodaje boze, alve i salepa vojsci, njegov gazda, doseljenik iz makedonskog Kruševa, smesta i oberučke primi Sekulu, jer tih dana beše ostao bez šegrta, i jer Sekula beše na njega ostavio povoljan utisak. A dužnost Sekulina, kao učenika pomenutog zanata, bila je veoma prosta: pratiti trupu dotičnog garnizona u svima njenim taktičkim kretanjima, ići za njom u stopu: na manevre, u ratnu službu, kao i na egzercirišta, strelišta, gađanje i kupanje. Eto na taj način i iz onih pobuda jednog vedrog majskog jutra, kad sva deca žurahu u škole, stupi on u nov život, sa svojim krivim nogama i novom kantom optočenom žutim mesingom, koji se sijao kao epolete. I od toga dana, uvek, ranim jutrom, kad je vreme lepo i dok jêci zvonke trube bude iz slatkoga sna tople, vatrene devojke što skrivene iza zavesa, u košuljama spalim sa ramena, izviruju da vide komandire na konjima, gega on pozadi bataljona, iskrivljen prepunom kantom, zaduvan, znojav, ali vedar i prkosan. A čim bataljon izađe iz varoši i pređe u marševi bojni poredak, on je s glavnom trupom prethodnice, koju prati dok se zadatak rešava, pa posle čeka u ladovini dok se juriš svrši, kad preduzima osiguranje kante, koju opkorači da je ne bi oborili borci, i naplaćuje unapred od onih u kojima nema ličnog poverenja, ili na čiju se vojničku čast i Vrlinu ne može računati. I tako s dana na dan, u nerazdvojnom kontaktu s vojskom, on je polako sticao razna vojnička znanja iz taktike, strategije, fortifikacije, iz ratnih veština; on je znao „ratnu službu“ uprste, i sam se izražavao čisto vojničkim jezikom, sa psovkama ili bez psovki, kako je kad propisno.

Kažu mu na primer:

— Sekula, otidi, boga ti, do mrtve straže numera 1 i odnesi ovu lepinju s kajmakom potporučniku Ćosiću.

A on pozdravi po vojnički:

— ... Razumem!

Ode, i tačno nađe ćuvik, na kome čuči mrtva straža numera 1.

Ili:

— Sekula, ti znaš gde je levokrilna objavnica?

— Zna, zna, kako ne bi znao — zagraje oficiri.

— E, bićeš onde. A čim naiđe komandant bataljona, ti nam javi, znaš.

Oficiri, posle toga, bezbrižno, kao u logorskoj baraci kad nema zanimanja, igraju „sansa“ ili „friše fire“ sve dok Sekula triput ne zavreči kao jarac, kad oni skaču, prilaze vojnicima koje bude i nastavljaju teorijsko predavanje o bočnom napadu, konjičkom jurišu na pešadiju, kad se komanduje „u krug“ ili tako čemu sličnom...

A na egzercirištu, po najvećoj žezi, i kad mu se dosadi da se podsmeva regrutima od kojih bolje radi „vežbanje s oružjem i stražarsku službu“, on odlazi u jarugu kod značara i tamo ubija guštere, sluša masne priče, duva u trubu ili lupa u doboš da odmeni značare, dok se oni siti naspavaju.

Samo ako nema vežbanja, ili ako su teorni časovi te vojnici manje žedne, on je u varoši.

Obično po ručku, o najvećoj vrućini, kad sunce prži da proključa mozak, dok zuje muve zunzare u prozorima, a vruć vetar goni mace preko praznih sokaka, i sva palanka spava u znojavim košuljama; kad nebo i brda potamne od jare, a u baštama sa klonulim glavama, kao obešeni ljudi, blenu pogureni suncokreti, on se povodi pustim ulicama po usijanoj kaldrmi, obilazi celu varoš:

— Boza... ledena...

I od klupe do klupe, od hladovine do hladovine, sluša kako hrču majstori na tezgama, u polivenim dućanima, i gleda kako se teško gegaju i šiču guske po vrućoj kaldrmi, a u hladu bosa i goluždrava deca igraju piljaka i čavrljaju kao i vrapci pod strejama.

Pa drema, klima glavom i mlatara nogama.

A šegrti, ispred dućana, zadevaju ga:

— Ej, Sekula, popiše ti bozu.

— Sekula, daj dve čaše za marijaš.

On polako otvara oči, gleda oko sebe, trepće i izgovara jednu jedinu reč, gadnu i nepoznatu van ove varoši, a na koju se ne ljuti niko, jer se svaki njome služi da drugom zatvori usta.

— Porav...

— Cide.

— Ciminajca.

— Drž'se, drž'se, Sekula — pariraju šegrti.

Sve tako do večera kad osvoji ladovina, i zjape prozori kao otvorena ogromna usta, ili promaja leprša zavese kao isplažene jezike. Tada se vraća u dućan da podnese račun, spremi gazdinu sobu, izriba kantu, popuši cigaretu, pa da se otegne na klupi dućanskoj kao šarov...

Pa je Sekula rastao, jačao i posle godinama nosio po dve kante na obramici uvek sa istom dužnošću: da ide za trupom, leti s bozom, zimi sa salepom i alvom. I tako do devetnaeste godine kad je postao opštinski dobošar, posle jednoga konkursa na kome je pobedio, i ostao na toj novoj dužnosti sve dokle je opštinski budžet imao mogućnosti da odvojeno plaća svoga dobošara, lice koje će lupanjem prikupiti građanstvo, i drugo, isto tako važno lice koje će, iza poslednjeg udara maljice, tom sakupljenom građanstvu pročitati jasnu i, s pozivom na odnosne propise zakonske, strogu opštinsku naredbu o čišćenju, pred kućama, travuljine i korova „koji postoji na sramotu i štetu ugleda lepe nam varoši“ ili kakvu sličnu. A kad su se obe dužnosti, usled budžetske nemogućnosti, sjedinile u jednom jedinom licu, on je otpušten kao neupotrebljiv u ovom slučaju, pošto je opštinska uprava ipak pretpostavljala da zadrži ono drugo lice, što je sposobno bilo da čita njene naredbe, iako nije znalo da rukuje dobošom onako majstorski kao Sekula.

Tada se Sekula ponova vratio vojsci i postao rabadžija vojničkog liferanta. To je najsrećnije doba njegovog života, o kome često priča na marševima, pored vatre ili noću na predstraži... Natovari pune kante paprika, kupusa, luka ili sena, i krene noću klisurom kroz Jelicu. Noć tiha. Po belom, od mesečeve svetlosti i prašine, putu, vočići odmiču sami, kola škripe, ciče, veliki Mesec zalazi za dubravu, i bruje bandere i Morava šumi, a on ispružen, na senu, gleda u nebo puno zvezda, udiše Miris trave i peva, peva: O... o... oj Moravo moje selo ravno, kad si ravno što si vodoplavno, ili Sunce jarko ne sijaš jednako...

Samo što je ta sreća malo trajala, jer je došlo vreme da se aktivno posveti vojsci. I baš je trebalo da odsluži stalni kadar i da se povrati svom starom zanatu, kad nastaše mučni, strašni, jaoj beskrajni ratovi.

1915. kantonovao puk u selu nekom do Valjeva. Pa se oslobodile seljanke, za ono nekoliko dana dok su Švabe bile, i tako se svi lepo provode. Pred veče igranke a po noći sastanci.

I vojnici umiruju savest:

„Ne praštaju, vele, ni oni kod naših kuća.

Jedno predveče sprema se komandant za varoš i čekaju ga žuta zaplenjena kola na putu, kad mu priđe jedna postarija seljanka.

— Dobar veče, gospodine.

— Bog ti pomog'o. Koje dobro, snaja?

— Nikako dobro, gospodine. Zlo.

— E? Ded' da čujem.

— Ama, da prostiš, ne mogu pred svima. Žalbu jednu imam.

— Ajd' ulazi unutra.

I komandant uvede seljanku u štab.

— Govori, snajo.

— Ete, imam unuku, gospodine, devojku.

— Nek' je živa. Pa?

— Pa je nešto slaba. Recimo strunila se ja li šta.

— Pa onda?

— Pa jedan vojnik, znaš prevari me da je doktor.

— Pa posle? Govori, molim te. Imam ja i druga posla.

— Pa dođe da je pregleda; pa je pipa, pipa... jaoj Bože, jaoj moj gospodine, pa veli meni: „Iziđi, babo, napolje, moram ja nju svu pregledati... i trbuh... tu joj fali.

— Da je nije upropastio?

— Pa nije da vidiš, ali 'nako osramotio.

— Kako to može biti?

— Pa uj'o je za... oh opraštaj, gospodine.

— Za šta, brate, uj'o?

— Za... Za sisu... kuku meni ojađenoj.

— Ama ništa drugo.

— Pa eto uj'o za sisu.

— Pa je l' se nosio kao oficir?

— Ukr'o, vele, šinjel doktorov pa ga ogrn'o a mrak pa nisam nesretna ni zagledala. I ma'om ćuti, samo oni što ga doveli kažu:

— Eto ti pravog pravcatog doktora. Socijalist za ženske slabosti.

— Pa, lepo, kad je to bilo?

— Juče, dobri gospodine, sinoć.

— A šta sinoć nisi došla da se tužiš?

— Ama da vi'š navališe na mene te se prvo izravnasmo: da do podne danas kupi đevojci papuče, a meni šamiju, ali prevari rđa te evo dođo'.

— Pa ti ga poznaješ?

— Znam, vele da je dobošar. Nego ime mu zaboravi.

— Znam ja — veli komandant, a sav pozelenio.

I te noći svaki bataljon dade po jednu patrolu, i patrole, bez milosti, pretresoše celo selo, svaku kuću, svaki kutić, ambare, vajate, tavane i kučnice, ali Sekulu Resimića nigde ne pronađoše.

Te noći komandant ne ode u varoš, te noći Sekula Resimić, dobošar prve čete drugog bataljona, beše u bekstvu.

Iste one godine u martu, za vreme velikog zatišja, beogradsko Novo groblje beše jedna osobito draga i privlačna tačka onom zaostalom, neboračkom ali kuražnom stanovništvu Beograda, koji je i često i nemilosrdno bio bombardovan. Baš u to vreme, iako opijen slavnim pobedama, Beograd se pobožno sećao mrtvih, zasipao ih silnim cvećem, zahvalnošću i suzama, više i usrdnije, možda, nego ikad dotle. Izgledalo je: kao da proleće budi život samo radi mrtvih i da živi druge dužnosti i ne poznaju već da ubijaju i da plaču.

Uz vlažan zid što opasuje groblje, do same grobljanske kapele od crvenih i sivih kocki, sa dugim lenjirastim prozorima i šupljim krstovima po kojima se jure i čavrljaju vrapci, osam drvenih svećarnica i cvećarnica plehom pokrivenih i prirodnim i veštačkim vencima načičkanih, radile su od jutra do mraka. U njima, unutra, kao u krletkama, iza belih velikih sveća povešanih o eksere, nazirale su se dobroćudne glave invalida-prodavaca, čije su štake bile prislonjene uz stolove sa krivim nogama obavijenim kanapom i krpetinama, onako isto kao i patrljci njihovih ćutljivih sopstvenika.

Tužnog izgleda, u dubokoj crnini, sa velovima oko glave i cvećem i svećama u ruci, žurile su žene da se, pošto promaknu kroz kapiju sa srednjim velikim ulazom i krstom na sredini, razmile, pa zastanu oko nejednakih spomenika od crnog i belog mramora, i celivaju izbelele krstače obgrljene sparušenim vencima, koji će se zameniti. Pa pošto bi klečeći pripalile male voštane svećice i kandila u obojenim fenjerima od lima, one bi dugo ostajale tako nepomične, i gledale kako nemo jecajući žmirkaju plavo-zeleni plamičci, i obleću čele oko zejtina i voska, izazivajući uspomene na svoje drage i ispitujući svoje savesti, opterećene sopstvenim neoprostivim prekorima koji će smesta iščeznuti na kapiji grobljanskoj, kao što su se munjevito i pojavili.

A tamo napolju, prema velikoj gvozdenoj kapiji, uz staklenu čekaonicu oblepljenu naredbama i raznim policijskim zabranama, na šiljatoj goloj kaldrmi i blagom martovskom suncu, greju se i puše desetak prosjaka u pohabanim vojničkim uniformama, slepi ili sa patrljicama od noge ili ruke, istaknutim tako da se vide na prvi pogled. Oni, obično, ćućure među sobom, zadirkuju se i šale, da jednovremeno zavape tek ako bi ko naišao, kad ispružaju svoje koščate, crne i prljave ruke i zabogorade s takvom žestinom i tako nenadno da uznemire i uzbune i same vrapce što se jure i prepiru po krovu zvonare, odakle u malim jatima prnu da beže ka velikim odžacima ciglana, koji se uzdižu oko groblja.

Sede oni tako jedno poslepodne, olenjili se, zevaju i puše, pa se izdaleka začu brektanje automobila. Oni brzo skloniše cigarete, spremiše se i očekivahu. Onda mašina stiže i zaustavi se pred velikom gvozdenom kapijom. I dok momak hitro siđe s prednjeg sedišta i uslužno otvori vrata dami, na čijem krilu ležaše krasan buket, dotle već bela rundava pudlica, s mašnicom o vratu, iskoči na kaldrmu, laka kao lopta, pa se zapilji i očekivaše da bogata dama, sva od gracije i bolnog izraza, siđe i, po običaju, obdari prosjake.

Tada pruži ona buket momku, otkopča svilenu torbicu, pa bolećivo pristupi ubogim ljudima.

— ...Molimo gospoju, vašim... slepim a... a... a... ratnicima.

Ona priđe slepom.

— Kad si ranjen, junače?

— On je kontuzovan, gospoja.

— Na Mačkovom... k... k... k...

— Koga imaš?

— Troje dece, gospoja, a... a... a dvoje muško i a... a... dvoje žensko.

Ona ga daruje, pa praćena momkom, i dok pudlica obigrava oko nje trzajući je sitnim zubićima za ivicu suknje, ona žuri ka dragom mestu tuge, sa izrazom sve većeg bola i patnje jedne svetiteljke.

— Hvala rode!

— Bog da prosti pokojnika...

— Amin da Bog da...

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— Ali sitno farbaš, druže. Pa ti reče troje dece, a ono ispade četvoro.

— Pa... pa, pa na brzinu. Kad se hitro promeša.

I Sekula otvara oči, namiguje i zagleda u deseticu.

Posle diže glavu:

— Muf jeste li videli? Tri godine a... a... a svi od njega da živimo.

Sekula je pustio bradu, prerušio se, mučno bi ga bilo poznati. Omrznut je u svome društvu, ali ga se ono boji. Jer sve su to predratni prosjaci, lažni invalidi što „vataju na uniformu“, Cigani i protuve, i on jedini ratnik među njima.

Govori malo, i dok oni ćaskaju, on se trebi od vašiju. Samo kad nailaze posetioci groblja, on zažmuri i zabogoradi nekim jezivim mumlanjem da sve nadviče. Ili pravi dosetke na račun prolaznika koji se ne osvrću na njegova zapomaganja.

— ...Sedi ovde, druže, a... tu je tvoje mesto.

Prolazi tako mlekadžija, seljak iz okoline, grbav.

— K... k... k.... k... — krkori nešto Sekula.

— Šta ti je, bre, šta krkljaš?

— ... Kad ćeš da se a... a... a... demobilišeš?

— Kako veliš?

— ... Ranac taj da skineš... — pa pokazuje na grbu.

I grbavko se priseća, pa crveneći ide dalje i gunđa.

A kad su sami, ili vreme rđavo, pa u čekaonici očekuju da proletnji pljusak prestane, oni zagalame, razvezu nadugačko i govore o svačemu.

— E lepo, a jesu li i Francuzi Švabe?

— Jesu i oni, samo su bolji junaci, jer u Francuskoj i matori sisaju, pa su zdravi.

— Dobro. A Englezi?

— Englezi?... Englezi to su morske Švabe. Oni žive u moru.

— E reci mi sad: što su se jedne Švabe udružile s nama protiv drugih Švaba?

— Kako kažeš, što su se...

— Kažem šta će te Švabe s nama protivu ovi' naših Švaba?

— Šta će, veliš, s nama? E pa, brajko, oni će s nama zbog ovaj... pa zbog... e ne znam.

— Znaš li ti, Sekula?

— ... Pa da se bijemo za njih.

— Nego, čujte ljudi, vidite li vi ovi eroplani šta čine? Sad će, vele, pustiti neke gasove da nas sve pomore.

— Ne verujem, čoveče, plaše na sedamn'est.

— More batali šalu, pustili su plakate.

A Germani, vele, imaju neke sprave što liče na ribe, pa gutaju lađe k'o Sekula pitu na daćama.

— Pa dobro, Germani to su opet Švabe?

— Pa jes'.

— Vidiš, ti Germani celu Evropu okupiraše, pa sad 'oće i Aziju. Nego ja mislim da one Švabe i ove Švabe rade ortački. Čujte, ljudi, ovo što vam ja kažem, ja sam prost čovek, ali ja njima ne bi' verov'o. Evo secite me gde sam najtanji, ako tako ne bude.

— Ej, brate, pa ti sasvim ne znaš šta govoriš. Valjda znaju ovi naši šta rade. To su pametni ljudi, neće tebe pitati.

— Ama oni jesu pametni ljudi. Samo znaš kako je, đavolja je to vera, podvaliće.

Sekula se napinje da nešto kaže.

— Ćuti ti, Sekula, ne razumeš se ti, brate, u svačemu.

— ... Đogate, a... a... a božiji, bolje ja znam od njih

— Od koga?

— Pa od... ministara i ge... ge... generala.

— More ti, bre, ti si antikrist, ti si opasan, ti si buntovnik.

— Ja sam čovek k'o i oni. Govorio sam ja s ministrima. To su a... a... a tr... tr... tr... trtovi k'o i mi. Da nisam mutav i ja bi' bio general.

— Pa jes' pravo kaže čovek: da nije mutav, i da mu je ćaća Krsmanović, i on bi bio ministar ili general. Ovako crkavaj od gladi i pružaj ruku celog veka.

— I još da nema dobri' ljudi, braćo!

— Pih! Onda bi prodavali vaške pa bi živeli.

— Sad nema ni vašiju, sad je zatišje.

— Ja sam u ropstvu, braćo, jeo vaške na lebu.

— Lažeš! Ti i nisi bio u ropstvu nego tajni policaj kod Švaba. I zato što lažeš, ješćeš i kaldrmu.

— Ja ne lažem, nebesa mi. A šta fali tebi? Imaš kuću ortački s nekom Jevrejkom i dve krave. Prodaješ mleko, gazda si pa opet prosiš.

— Lažeš!

— I nagovarao si me da ubijemo Sekulu i da mu uzmemo pare. Kaži, ako smeš, da nisi. I zato si ga zvao na večeru, da prođete onim putem pored ciglana...

I toga dana, nekoliko samo trenutaka iza poslednjih reči i na užas bogalja koji se razbegoše, Sekula, ne razmišljajući ni sekunda, raspori nožem, oštrim s obe strane i čuvanim u tajnom džepu koporana, prosjaka Jeremiju, zvanog „tobdžija“, koji mu je radio o glavi, i čija se creva prosuše po prljavom patosu čekaonice. Onda ubica pade šaka policiji, koja se raspita i saznade o njegovom bekstvu iz vojske. I stavljen pod redovni vojni sud svoga puka, on osta u zatvoru sve dok topovi na frontu ne oglasiše početak novog krvavljenja. Tada ga pustiše, i teško ranjen u jednom od prvih većih sukoba, on se nađe u bolnici, iz koje izađe jednoga od onih strašnih dana kad potpun slom vojske beše nesumnjiv, i posle jedne operacije koja ga ostavi bez nekoliko rebara i učini nesposobnim za boračku službu. Daleko od svoga puka, koji se nalazio na drugom pravcu vojnih operacija, on se javi jednom od pukova na koji prvo beše naišao, gde izjavi tačne podatke o sebi, priznade da se nalazi pod sudom zbog pokušaja ubistva, i postade seiz komandanta bataljona. U novoj sredini, među vojnicima koje tada prvi put poznade, potpuno nepoznat, morao se mučno osećati Sekula, ali se nije imalo kud. Jer on uvek provođaše sam, revnosno predan svojoj dužnosti da se stara o komandantovoj kobili Ruži, čije ga ždrebence vitko, umiljato i nestašno zanimalo više svega.

A komandant bataljona, uvek nasmejan, fini oficir belih ruku i crvenih obraza, tek što beše došao iz divizijskog štaba, odakle ga poslaše ovamo da ispuni uslove za unapređenje u viši čin. Operacije, istina, behu svršene, ali šta to mari, baš zato je on i poslan iz štaba, gde je bio navikao da služi na potpuno zadovoljstvo divizijara, čiji beše ljubimac... Bilo se već duboko ušlo među snežne krševe arbanske, i komandant mučaše samo jednu brigu: kako će se bez hrane izdržati do mora. Nekoliko kutija konzerviranog mleka što ih je dobio u Ljum Kuli od upravnika bolnice, svoga poznanika, i u zamenu za cigarete, bile su još jedina hrana s kojom se imalo živeti sve dok se ne dođe do savezničkih brodova sa hranom, o kojima se toliko govori i tvrdi. I on je češće i strogo opominjao Sekulu da one kutije čuva u svome rancu, od koga da se nikad ne odvaja.

Onda umiren nadom da će mu to biti sasvim dovoljno do kraja, komandant očuva svoje dobro, uvek vedro raspoloženje, sve dok se jednoga dana ne dogodi nešto zbog čega umalo ne dobi izliv žuči ili ovom sličan napad.

Sedi on, gladan, kraj vatre, misli na mleko i zove Sekulu:

— Otvori jednu kutiju pa uzvari.

Sekula zauzima stav „mirno“, grči lice, otpozdravlja odsečno, i kao ne razume šta hoće komandant.

— Ej, more, šta me gledaš? Mleka!

— Mleka nema, gospodine majore.

— Mleka!

— A... a... a nema mleka; a... gospodine majore.

— Šta kažeš?

— Pojela „Ruža“...

— Mleka, sunce ti božije! Četiri kutije konzerviranog mleka što sam ti dao na čuvanje?!

— A... a... „Ruža“...

— Gde se nauči da lažeš, milijardu ti Bogova..

— Ja... u... u vojsci, gospodine majore.

I tako laž koja beše glupa i drsko ponašanje Sekulino razjari komandanta u toj meri da ga je, pozelenio kao jed, tukao do krajne malaksalosti svoje odmor ne snage. Tada mu oduze konja i najuri ga.

Ali se ubrzo, i kad se uverio da je kazna bila preterana, umiri i pokaja, pa kad mu Sekula obeća da će sve desetostruko naknaditi, on ga vrati i predade stvar zaboravu. A od tada, svakoga jutra i posle Sekulinog povratka iz patrole, kad god bi uvlačio nogu u uzengiju da se popne na konja pred polazak na marš, osetio bi komandant kako ga golica i draži miris mlade piletine pečene na ražnju, oh tako prijatan, drag miris što se širio na sve strane iz bisaga nemačkog sedla, na kome je bilo ugodno sedeti kao na divanu. Pa je ona vojska odstupala kroz krševe, polumrtva jedna vojska sva u ritama, što se naprezala, pentrala, stenjala, crkavala i pretvarala u strvine. I u selu nekom punom divljih pasa i ljudi, zaustavila se ova kolona skeleta da prenoći. Oko ogromne vatre, kao lomače, posedali oficiri štaba, piju čajeve i ugađaju đeneralu.

— E, da su uradili kao što ste vi predlagali Armiji, gos' đenerale, ne bi mi sad sedeli ovde...

— Vi sjajno izdržavate štrapace, gos' đenerale.

— Bogami, kao neki mladić.

— Bolje nego svi mi, svežiji ste od sviju nas.

— Tu je već more!

— Gde li ćemo posle?!

Ali divizijar, stari vojnik, zakopčan, nema volje ni da nagovesti.

I oficiri srču i ćute.

A iz sela, iznenada, dopire graja, neko komešanje kao uzbuna, pa sve bliže i jasnije, i čopor meštana pojavljuje se, pa se približuje divizijaru.

Onda prilaze iskeženi, razjareni, divlji ljudi.

— Tunja tijeta.

— Tunga tijeta. Mir šućur.

I čopor krešti, previja se, urla i steže mrtvačke koščine petorice regruta, što drhte kao uplašene male tice, i Resulu koji ćuti pognute glave.

— Pljačkali, je l'? Pljačkaši, je l'?

I divizijar besan skače, vrišti, dokle čopor urla

— Oh, ja... valah... asker... pljačka... ska... hala...

A divizijar umiruje, obećava, pišti:

— Šta? Kako? Ko? Ovi? Dobro. Ja njih sad, sme sta... fik... kr... kr... kr...

I on pravi pokret rukom kao da nišani.

Pa nastaje trk i uzbuna oko štaba. A malo posle članovi prekog suda sa vezanim, uplakanim regrutima i Resulom, praćeni drekom divljeg čopora, odlaze u dubodolinu iza štaba.

— Milost, milost, gos' đenerale... trudićemo se... poprav...

Jedan osuđeni regrut, sav u vatri, bunca:

— Ljudi, evo pereca, evo pereca, evo vrući' pereca!

I gleda u šake i cereka se, pa ih okreće i gleda u nokte:

— Evo pereca, evo vrući' pereca!

I dok sumrak, siv, prljav kao čađ, pada na krševe, priroda divlja i veličanstvena ravnodušno posmatra streljanje

Sekula prvi, vezan za drvo, odbija da mu vežu oči.

— Ovaj ovde tip pljačkaša!

— Inače je pod sudom, gos' đenerale, nije šteta.

— Molim...

— Govori!

— Žandare da ne gađaju u u... u... u glavu.

I on podiže oči k nebu.

— Treba se i tamo a... a... a... dovijati.

Arnauti sede skrstili noge, puše i smeju se.

I onda pop hoće da ispovedi Sekulu. On i to odbija:

— Bolje stojim kod Boga, p... p... po... pope od tebe.

I štricka pljuvačkom na popa.

Pa se posle tri plotuna svi razilaze.

I Resula, koji se hvalio da je pokopao puk, osta nezakopan, srozan niz drvo oljušteno od kuršuma, raširenih ruku, čupave kosurine, zamućenih očiju i raskopčanih čakšira.

Sutradan maršuje kolona i spušta se, najzad, u pitomu ravan. Otegle se zelene, beskrajne livade i čuče veliki plastovi kao šubare. Toplo je, oseća se dah mora, i nebo je mirno, plavo, blago.

I bradati, čađavi ljudi živahnuli pa razgovaraju:

— Eto ti, dolija i Resula.

— Ja, zaglavi siromah.

— A i bio je, brate, nekako opasan čovek.

— Ama, ljudi, grešite se. Niste vi njega poznavali. Dobar je to bio i junak. Mi smo ispisnici, služili smo sve ratove u jednoj četi. Posle nas kombovaše u ovaj puk.

— Šta? Ko to? Šta kaže taj? — raspituje komandant s konja.

— 'Nako, gos' majore, džakamo o Sekuli.

— Pa šta džakate? Ded' šta džakate?

— Kaže ovaj Rudničanin poznavao ga, veli, bio je dobar čovek.

— Ko je taj što kaže? Aha! Taj će proći kao i on. Dobar pljačkaš, je l' zvrndove?... A vi, vojnici, videli ste dobro kako prolaze nevaljalci. Pa u pamet se...

I opet mili kolona po jedan i gazi po mekom i sitnom pesku; noge upadaju, mali kamičci žulje i vređaju ranjave tabane, i sve je teže vući kosture. Levo i desno, crvene i plave odrane lešine iskidanog i iskljuvanog mesa sa iskrvavljenim kopitama bez potkova. Čini se, kao da se očajno napinju da izdrže i izvuku ogroman teret bez koga se ne može i gledaju iskolačenim očima kao da se plaše da će biti ošinuti. Ljudi okreću glave, stežu noseve prstima, ili zaustavljaju disanje dok prođu. Utom divizijar sa štabom sustiže kolonu. On je zamišljen, i sa levom rukom na slabini jaše lagano i oštro gleda u daljinu. Oficiri izvadili po jednu nogu iz uzengija, radi odmora, i dok škripe sedla i krckaju, oni se opustili i dremljivi klanjaju kao prstendžije.

Zatim divizijar mamuza konja i s načelnikom štaba odmiče malo, pa stiže komandanta bataljona koji jaše na čelu kolone.

— Kako je, kako, dečko?

— Eto, da kažem, gos' đenerale, vrlo dobro, hvala mnogo...

Onda okuražen ovom pažnjom mamuza nervozno konja i priteruje ga sve bliže divizijaru.

I tako jašu ćuteći, pa se posle major usuđuje da pita:

— Gos' đenerale, molim da mi ne zamerite... ako smem pitati... zna li se gde ćemo... šta će sad s nama?

Đeneral se upola okreće i gleda ga preko cvikera.

— Ne znam da li umeš čuvati tajnu.

— Vi... ja mislim... bar... gospodine đenerale... uostalom...

— Dobro de, dobro... Dakleee... Oštri se za Francuskinje...

— U Francusku, gos' đenerale?

— ...Ili Grkinje. Marselj ili Krf.

— Hvala.

I major klima svojom lepom, nasmejanom glavom u znak zahvalnosti na izuzetnoj pažnji. Zatim trza uzde da vrati kobilu, koja se usudila da [se] poravna s đeneralovom.

— Dobro se drži Milka, gos' đenerale — i gleda umilno alatušu đeneralovu.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— Gospodine đenerale, molim oprostite... biću slobodan još jedno pitanje.

— Ajd', ajd' da čujem.

— Ukaz.... govori se... hn... da je potpisan.

— A, tu te žulji?... Uskočio si, uskočio si... Šta me gledaš, potpukovnik si. Ali...

I đeneral stavlja rukavicu na usta.

Pa opet major trza uzde jer se njegova kobila poravnala s Milkom.

Posle se naginje načelnik štaba, oslanja se levom rukom na unkaš majorovog sedla i šapuće mu:

— Čestitam, to je sigurno. Još u Prizrenu video sam novu zvezdicu na kraljevom ordonansu.

— Onda i ja vama, gospodine pukovniče.

Major jako naglašuje poslednje dve reči i oficiri jedan drugom srdačno stežu ruke.

A divizijar obraća se vojnicima:

— Može li se, junaci?

— Može, može, gos' đenerale.

— Mora se...

— Eto gega se.

A kad đeneral poizmakne:

— Bog'me dalje se ne bi moglo!

— Kako si sad sladak!

— Ja, k'i med.

— Siđi, došo, s konja da vidiš kako je.

— Oprem', rođo...

i tako, što dalje đeneral sve iskrenije.

Pa se spušta kolona i šljapka po pištoljini preko rogoza i zukve, te škripi polegla i ugažena travuljina.

No ide se življe, jer se ne spotiče o stenje i ljudi se gužvaju po nekoliko u redu, jer ima širine.

— Tu smo, blizu smo.

— A po vodi ne mogu nas pešice.

— Da i mi, ljudi, da'nemo jedanput.

Major mamuza, mamuza i s mukom goni umorno kljuse da pokasa, pa stiže divizijara i prinosi ruku do štitića kicoški nakrivljene šapke.

— Molim... je l' po volji, gospodine đenerale? Biću slobodan da Vas ponudim...

I otkopčava bisage i traži.

— E, a šta imaš?

— Malo piletine... i...

— Bravos, bogami, kod tebe uvek svega.

— Juče kupih u Prezi, gos' đenerale.

— Baš sam i sam mislio da se malo prihvatim.

A major obavija duple uzde oko leve ruke, čereči pile, održava ravnotežu na sedlu i dodaje divizijaru karabatak.

— Znam... vi ne marite belo meso.

— Hvala. Samo da se stigne na more, svega će biti.

— I šampanja...

— I šampanja... I... i... cucika... je l' i cucika? A?

I đeneral se trese od smeja, a major obara glavu.

A kolona oživljena blagim primorskim suncem i pitominom odmiče sad suvom uzbrdnom putanjom.

Onda prednji delovi stigoše na uzvišicu. A odatle, iznenada, bljesnu nešta neobično, milo, prostrano, ogromno, tamo preko zelenih, rajskih dubrava, i zaseni te ispuni grudi kao novom nekom nadom, voljom da se živi i zaboravom svega.

Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu:

— Eno mora, eno mora!

— Ej, drugovi, eno mora!

— Je l' ono more?

— Šta? Slave mi eno mora!

— More!

— Gle! Gle!

— Eno mora!