[Рани мајка Стеву нејакога]
Рани мајка Стеву нејакога,
Све преслицом и руком десницом;
У зле дане, у године гладне.
Када Стево женидбе дорасто,
Ал говори стара мила мајка: 5
„Ајде Стево, да те жени мајка!”
Ал говори пренејаки Стево:
„Ајде мајко, и мени је драго,
Проси мени богату Аницу!”
Ал говори стара мила мајка: 10
„Богом теби, мој Стево нејаки,
Ти се мани Анице богате,
Аница је рода нељубљена.”
На то Стево ништа не говори,
До л он проси Аницу дјевојку; 15
Просио ју, па ју испросио.
Када млади у ложници били,
И он иде Аници дјевојци:
„Дај Анице, да обљубим лице!”
„Не дам Стево обљубити лица, 20
Док не убјеш старе миле мајке!”
Узе Стево стару милу мајку,
Па ју води у гору зелену,
Па ју меће под јелу зелену,
И он тражи по гори змијицу, 25
Па он вади срце из змијице,
И он носи својој вјерној љуби:
„Ево т љубо срца од матере!”
Ал говори превијерна љуба:
„Не мирише љебом бијелијем, 30
Нит мирише вином руменијем,
До л’мирише свакојаком травом.”
И ои иде старој милој мајци,
Па он вади срце из матере,
Па га носи својој вјерној љуби. 35
Када био испред поља равна,
Проговара срце материно:
„Јесам ли ти говорила Стево,
Да се манеш богате Анице!
Нијеси ћео послушати мајке, 40
До л’ти просиш богату Аницу,
Па си своју погубио мајку.”
Мртав пада Стево од жалости,
Од жалости као од болести.
Куд је пало срце материио, 45
Отуд расте смиље и босиљак;
Куд пао пренејаки Стево,
Туда расте трње и коприва!
