Рамски гвардијан пали своју цркву
0001 Процвилио Матић гвардијане
0002 А у Рами[1], у бијелој цркви,
0003 Па од земље на ноге скочио,
0004 Па дохвати дивит и калема
0005 И ћагета књиге некићене[2],
0006 Па он кити ситну књигу б’јелу.
0007 У књизи је фратре бесједио:
0008 »Ето књиге, сињски провидуре,
0009 По имену Мато капетане!
0010 Али не знаш, ал не хајеш за нас?
0011 Што дурасмо[3], више не можемо
0012 Од проклетих Турак’ Прозорана
0013 И онога бега Хађалића.
0014 Кад нам беже б’јелој цркви сиде,
0015 Добре коње у цркву уводи,
0016 За отаре[4] добре коње веже,
0017 Параментом коње покривају,
0018 Из калежа рујно вино пију,
0019 Колежњацим’ брке истирају[5].
0020 Кад нам беже већ из цркве пође,
0021 Ваља бега добро даривати:
0022 Уз бега је дванаест момака,
0023 Сваком ваља по жут дукат дати,
0024 Али-бегу тридесет цекина.
0025 Кад нам беже цркви не долази,
0026 Онда шаље двије слуге своје,
0027 Двије слуге, четири чутуре[6],
0028 Ваља њиха, брате, нал’јевати
0029 Двије вина, а двије ракије.
0030 Не би ткаља наткала марама,
0031 Ни Приморје вина нанијело,
0032 Ни Макарска жежене ракије
0033 Ни Венедиг наково цекина!«
0034 Па кад фратре књигу накитио,
0035 Он под књигу књигоношу нађе,
0036 Па је шаље к Сињу бијеломе.
0037 А кад књига б’јелу Сињу сиђе,
0038 А на руке Мати провидуру,
0039 А кад Мате књигу разгледао,
0040 Па видио, што му књига каже,
0041 Тад се Мате врло оказио (?),
0042 Те прол’јева сузе низ образе,
0043 Па накити једну књигу б’јелу
0044 На Котаре Јанковић Стојану:
0045 »Брже, Стојо, к Сињу бијелому!«
0046 Па накити другу књигу б’јелу,
0047 Ка Приморју Даничићу Мати:
0048 »Брже, Мато, к Сињу бијелому!«
0049 Па накити трећу књигу б’јелу
0050 Ка Отоци Мандушићу Павлу:
0051 »Брже, Павле, к Сињу бијелому!«
0052 Па дозивље слугу Тратомира:
0053 »Хајде, слуго, појаши вранчића!«
0054 Додаде му три књиге бијеле:
0055 »Носи књиге ка Котару б’јелу,
0056 А док дођеш до Котара б’јела
0057 А до куле Јанковић Стојана,
0058 Одмах Стоју испод куле викни,
0059 Немој добра одјашит вранчица,
0060 Већ му подај ситну књигу б’јелу,
0061 Па одатле одврати вранчића,
0062 Гони вранца ка Приморју б’јелу
0063 А до куле Мате Даничића.
0064 »Мате, брате!« испод куле викни
0065 И ту књигу ситну њему подај!
0066 Ни туд немој вранца одјашити,
0067 Већ га гони ка Отоци б’јелој
0068 А до куле Мандушића Павла.
0069 »Павле, сине!« испод куле викни,
0070 Па му подај ситну књигу б’јелу.
0071 Ни туд немој одјашит вранчића,
0072 Веће хајде к Сињу бијеломе!«
0073 Истом слуга к Сињу бијелому,
0074 Ал ето ти Јанковић Стојана
0075 На путаљу добру коњу своме,
0076 А за њиме слуга на малину.
0077 Доклем Стојо одјаши путаља,
0078 Слуга вода до два добра коња.
0079 У та доба Даничићу Мате,
0080 А за њиме слуга на вранчићу.
0081 Мато паде у мермер-авлију,
0082 Добра коња одјаши халата[7],
0083 Слуга вода оба добра коња,
0084 Оде Мато на бијелу кулу.
0085 У та доба Мандушићу Павле
0086 На ђогату добру коњу свому,
0087 А за њиме слуга на дорату.
0088 Сјаши Павле добра ђогу свога,
0089 Слуга вода оба добра коња,
0090 Оде Павле на бојали-кулу[8].
0091 Тројица се састали срдара,
0092 Па сједнувши, хладно пију вино,
0093 Међу њима провидуре Мато.
0094 Провидур је њима бесједио:
0095 »Три срдара, три сокола сива!«
0096 Па им даде ситну књигу б’јелу;
0097 Најпри даде Јанковић Стојану,
0098 Па је Стојан књигу разгледао,
0099 Па је даде Мандушићу Павлу.
0100 И Павле је књигу развидио,
0101 Па је даде сињском провидуру.
0102 Провидур је њима бесједио:
0103 »Три срдара, три сокола сива,
0104 Ја што ћемо ми од рамске цркве?
0105 Онда рече Јанковић Стојане:
0106 »Што гођ речеш, да те послушамо!«
0107 Њему вели сињски провидуре:
0108 »Хајде, Стојко, ка Котару б’јелу,
0109 Скупи, сине, триста Котарана,
0110 Поведи их к Сињу бијелому!
0111 А ти, брате, Даничићу Мато,
0112 Хајде, брате, ка Приморју б’јелу,
0113 Поведи ми триста Примораца!
0114 А ти, брате, Мандушићу Павле,
0115 Хајде, брате, ка Отоци б’јелој,
0116 Скупи, брате, триста Оточана,
0117 Поведи их к Сињу бијелому!«
0118 Па отолем одоше срдари,
0119 Сваки оде свом бијелом двору,
0120 Сваки скупи по триста јунака,
0121 Сведоше их к Сињу бијелому.
0122 Провидур је до триста скупио,
0123 То је, брате, дванаест стотина,
0124 Све момака, дјеце нежењене,
0125 Кому није жао погинути,
0126 И кому је кућа кабаница,
0127 Дуга шара и отац и мајка.
0128 Двије бреше[9] братац и сестрица,
0129 Сва родбина у танких фишецих.
0130 Онда вели Мато провидуре:
0131 »Еј, Стојане, све моје уздање!
0132 Што ћемо ми од живота свога?
0133 Тко ће сада бити четобаша?«
0134 Онда рече Јанковић Стојане:
0135 »Што гођ речеш, да те послушамо.«
0136 Њему вели Мато провидуре:
0137 »Еј, Стојане, моја в’јерна слуго,
0138 Хајде, сине, к Рами племенитој,
0139 Узми, сине, чету силовиту,
0140 Ето, сине, можеш и без мене.«
0141 А кад Стојан р’јечи разумио,
0142 Провидура пољуби у руке,
0143 И он узе војску силовиту,
0144 И он појде у Раму бијелу.
0145 Узе војску и оде пред њима.
0146 И дојдоше на Пролог планину,
0147 На Прологу конак учинили,
0148 А ујутру добро уранили,
0149 Уранили и Бога молили.
0150 Онда рече Јанковић Стојане:
0151 »Два срдара, до два побратима!
0152 Срамота је нами к Рами сићи
0153 Јал’ без ране, јал’ без мртве главе,
0154 Већ, чујеш ли, Даничићу Мато,
0155 Хајде, сине, уз воду Неретву,
0156 Роби, сине, села око воде,
0157 Роби, сине, с обадвије стране!
0158 Хајде, сине у Ракитно равно,
0159 И Ракитно ради поробити
0160 Све до куле Идриш-капетана,
0161 Ал не иди ка Мостару б’јелу,
0162 Већ ти хајде к Рами племенитој,
0163 Одмах хајде к цркви манастиру!
0164 А ти, брате, Мандушићу Павле,
0165 Хајде, брате, уз малу Неретву,
0166 Роби села с обадвије стране
0167 До Коњица, малене касабе!
0168 Ради, сине, Коњиц поробити,
0169 Па с’ отале натраг повратити
0170 До бијеле куле Реповачке,
0171 Ради, сине, кулу поробити;
0172 Отле дођи к цркви манастиру,
0173 А ја идем ка кршну Купресу,
0174 Радит хоћу Купрес поробити,
0175 Робље свести и пл’јено стјерати,
0176 Сићи хоћу Скопљу[10] широкоме,
0177 Ако Бог да и Горње и Доње
0178 И Бугојно и Веселу стражу,
0179 Све оџаке крај воде Врбаса
0180 До проклете куле Ждраловића!
0181 Двапут јесам до ње доходио
0182 И нисам је мого поробити,
0183 А сад ћу је радит поробити.
0184 Па ето ме уз Врбас студени,
0185 На Мејник ћу чету изводити,
0186 Ето мене б’јелу манастиру.«
0187 Ту се сада друштво растануло:
0188 Оде Стојан бијелу Купресу
0189 Те је кршни Купрес поробио,
0190 Робље води, а плијено гони,
0191 И он сиђе Скопљу бијеломе,
0192 Па је равно Скопље поробио,
0193 Равно Скопље и Доње и Горње,
0194 И Бугојно и Веселу стражу,
0195 Све оџаке крај воде Врбаса
0196 До проклете куле Ждраловића.
0197 Б’јелу кулу поробит не може,
0198 Већ се врати уз Врбас водицу.
0199 Робље роби, а плијено гони;
0200 На Мејник је чету изводио,
0201 И он доде к б’јелу манастиру.
0202 Дочека га Матић гвардијане,
0203 Пољуби га у чело јуначко:
0204 »Еј, аферим, слуго принципова!«
0205 У та доба Даничићу Мато,
0206 А за њиме Мандушићу Павле,
0207 Сретно стигли б’јелу манастиру:
0208 Робље воде, а плијено гоне.
0209 Пак су туде ноћцу преноћили,
0210 И сјутра су рано уранили,
0211 И лијепу цркву истр’јебили.
0212 Поведоше фратре и попове,
0213 Понесоше Госпину прилику,
0214 Уз њу иђе дванаест фратара.
0215 Од бијеле одмакоше цркве.
0216 Жао било Матић гвардијану,
0217 Жао било пребијеле цркве,
0218 На цркву се често обзираше;
0219 Превари се, уједе га гуја!
0220 Натраг се је одмах повратио,
0221 Па запали пребијелу цркву ...
0222 Како ју је фратре запалио,
0223 Одмах се је мамом помамио[11].
0224 Сињани га млади ухватише,
0225 Свезаше му руке наопако,
0226 Те одоше к Сињу бијелому,
0227 Пјевајући, коње играјући,
0228 Припуцајућ св’јетле венедике[12].
0229 Донесоше Госпину прилику[13],
0230 И ставише у бијелу Сињу,
0231 И прибива[14] у бијелу Сињу,
0232 Како тада, тако и данаске.
