Писма од краља Доброслава
Још зорица незабијелила,
Доброслава мајка дозивала:
Доброславе драго дите моје!
Ну послушај наук мајке твоје.
Ово има много годиницах,
Од кад су ти бабу погубили,
Драгимира заручника мога,
У Котору граду бијелому.
Кад је чуо Цесар Василиа,
Да је теби бабо погинуо;
Силену је војску сакупио,
И краљество твоје уграбио.
Ја сам тебе синко одгоила,
Одгоила тугом, и ћемером.
Кријући те по гори зеленој,
Да те не би Герци унорили.
А сад ми је тужба додијала
Од мојега јаднога народа;
Да не може глобе подносити,
Ни хараче Герком приправити.
Узми синко орјанске хаљине,
И на руку перстен од зламења,
На кому је алем камен драги,
На камену име бабе твога.
Тер отиђи од града до града.
Или кога сритнеш, или стигнеш,
Оли старца, ол' делиу млада,
Од славнога рода, и племена.
Поздрављај га драго дите моје,
И показуј перстен од зламења,
Драгимира старца бабе твога,
На кому је алем камен драги.
Ко год буде рода Словинскога,
Свак' ће тебе синко загерлити,
И за свога краља поздравити,
Ал' се пази Герчких витезовах.
Доброслав је мајку послушао,
На се меће орјанске хаљине,
И на руку перстен од знамења,
Драгимира старца бабе свога.
Пак отиђе од града до града,
Или кога срита', или стиза'
Словинскога рода и племена;
Казује му краљевско знамење.
Али њему добра срића бише,
Словински га народ наслиђаше,
По градовим Герке изсикоше,
И за краља њега окрунише.
Весели се мало и велико;
Али неће Сава калуђере,
Веће њимам тихо говораше:
А јадно вам то весеље ваше.
Кад зачује Цесар Василиа,
Кога' но смо до скоро дворили,
Да је њему војска изсичена,
Доброславу круна повратјена.
Сакупит' ће Герке и Латине,
Ударит ће Герки од изтока,
А Латини од сунца запада,
И то ће се згодит' из ненада.
Погубит' ће краља Доброслава,
Освојит ће державе Словинске,
Живе ће нас на михе дерати,
И немилом смертју уморити.
Веле њему Словинска господа:
Мучи! не лудуј Сава калуђере,
Да би дошле из горице виле,
Напериле своје љуте стриле.
Све аждаје од земље Арапске,
И сви змаји од свита Африке;
Не би сами могли одолити,
Ни протива нами бојак бити.
Камо ли ће Цесар Василиа,
И његови Герци витезови;
И прија су с' нами бојак били,
Ал' нас нису нигда придобили.
Него једном, и то на привари;
Ал' ево ти виру задајемо,
Да нас више неће приварити,
Све ћемо их под мач окренути.
Истом они тако бесидећи,
Викну вила с' високих планинах;
Тер дозивље краља Доброслава:
Зле ти писме; а горји ти танци.
Ето на те Герци од изтока,
Прид њимам је Цесар Василиа;
А Латини од сунца запада,
Прид њимам је Римски Генерале.
Да ти знадеш краљу Доброславе!
Што говори Цесар Василио:
Да ће ти се умећати главом,
На срид била града Цариграда.
Доброслава Вили одговара;
Тер се с' њоме липо приговара:
Кад би Вило на пазиу било,
Не би било у гори вуковах.
Што се хвали Цесар Василиа:
Да ће ми се умећати главом,
У срид била града Цариграда;
То се може ласно догодити.
Ал' му реци била Вило моја:
Да и моја уми сићи ћорда.
Ако га је родила Геркиња;
А мене је Словинска госпоја.
Вила њему тихо одговара,
Доброслава из горице кара:
Зла ти хвала, а горје уздање,
Нудер! купи војску на све стране;
Јер би прија звизде прибројио,
Него војску Цара Василие,
Колико је поље Дринопоље,
Све га су га Герци притиснули.
Коњ до коња, јунак до јунака;
А барјаци кано и облаци,
Не чекај га на срид поља равна,
Већ га чекај у гори зеленој.
Доброслав је Вилу послушао,
Силену је војску сакупио;
Пак отиђе у гору зелену;
Тер засида груме по горици.
У гори је Герке дочекао,
Из бусие на ње ударио,
Доброславу срића прискочила,
Његова је војска задобила.
К Цариграду Герке потираше,
Сикоше их недиљицу данах;
Сам утече Цесар Василиа,
Сам утече, весела му мајка.
Онда било, сад се спомињало;
А ми дружбо здраво, и весело.
