Pisma od kralja Dobroslava
Još zorica nezabijelila,
Dobroslava majka dozivala:
Dobroslave drago dite moje!
Nu poslušaj nauk majke tvoje.
Ovo ima mnogo godinicah,
Od kad su ti babu pogubili,
Dragimira zaručnika moga,
U Kotoru gradu bijelomu.
Kad je čuo Cesar Vasilia,
Da je tebi babo poginuo;
Silenu je vojsku sakupio,
I kraljestvo tvoje ugrabio.
Ja sam tebe sinko odgoila,
Odgoila tugom, i ćemerom.
Krijući te po gori zelenoj,
Da te ne bi Gerci unorili.
A sad mi je tužba dodijala
Od mojega jadnoga naroda;
Da ne može globe podnositi,
Ni harače Gerkom pripraviti.
Uzmi sinko orjanske haljine,
I na ruku persten od zlamenja,
Na komu je alem kamen dragi,
Na kamenu ime babe tvoga.
Ter otiđi od grada do grada.
Ili koga sritneš, ili stigneš,
Oli starca, ol' deliu mlada,
Od slavnoga roda, i plemena.
Pozdravljaj ga drago dite moje,
I pokazuj persten od zlamenja,
Dragimira starca babe tvoga,
Na komu je alem kamen dragi.
Ko god bude roda Slovinskoga,
Svak' će tebe sinko zagerliti,
I za svoga kralja pozdraviti,
Al' se pazi Gerčkih vitezovah.
Dobroslav je majku poslušao,
Na se meće orjanske haljine,
I na ruku persten od znamenja,
Dragimira starca babe svoga.
Pak otiđe od grada do grada,
Ili koga srita', ili stiza'
Slovinskoga roda i plemena;
Kazuje mu kraljevsko znamenje.
Ali njemu dobra srića biše,
Slovinski ga narod nasliđaše,
Po gradovim Gerke izsikoše,
I za kralja njega okruniše.
Veseli se malo i veliko;
Ali neće Sava kaluđere,
Veće njimam tiho govoraše:
A jadno vam to veselje vaše.
Kad začuje Cesar Vasilia,
Koga' no smo do skoro dvorili,
Da je njemu vojska izsičena,
Dobroslavu kruna povratjena.
Sakupit' će Gerke i Latine,
Udarit će Gerki od iztoka,
A Latini od sunca zapada,
I to će se zgodit' iz nenada.
Pogubit' će kralja Dobroslava,
Osvojit će deržave Slovinske,
Žive će nas na mihe derati,
I nemilom smertju umoriti.
Vele njemu Slovinska gospoda:
Muči! ne luduj Sava kaluđere,
Da bi došle iz gorice vile,
Naperile svoje ljute strile.
Sve aždaje od zemlje Arapske,
I svi zmaji od svita Afrike;
Ne bi sami mogli odoliti,
Ni protiva nami bojak biti.
Kamo li će Cesar Vasilia,
I njegovi Gerci vitezovi;
I prija su s' nami bojak bili,
Al' nas nisu nigda pridobili.
Nego jednom, i to na privari;
Al' evo ti viru zadajemo,
Da nas više neće privariti,
Sve ćemo ih pod mač okrenuti.
Istom oni tako besideći,
Viknu vila s' visokih planinah;
Ter dozivlje kralja Dobroslava:
Zle ti pisme; a gorji ti tanci.
Eto na te Gerci od iztoka,
Prid njimam je Cesar Vasilia;
A Latini od sunca zapada,
Prid njimam je Rimski Generale.
Da ti znadeš kralju Dobroslave!
Što govori Cesar Vasilio:
Da će ti se umećati glavom,
Na srid bila grada Carigrada.
Dobroslava Vili odgovara;
Ter se s' njome lipo prigovara:
Kad bi Vilo na paziu bilo,
Ne bi bilo u gori vukovah.
Što se hvali Cesar Vasilia:
Da će mi se umećati glavom,
U srid bila grada Carigrada;
To se može lasno dogoditi.
Al' mu reci bila Vilo moja:
Da i moja umi sići ćorda.
Ako ga je rodila Gerkinja;
A mene je Slovinska gospoja.
Vila njemu tiho odgovara,
Dobroslava iz gorice kara:
Zla ti hvala, a gorje uzdanje,
Nuder! kupi vojsku na sve strane;
Jer bi prija zvizde pribrojio,
Nego vojsku Cara Vasilie,
Koliko je polje Drinopolje,
Sve ga su ga Gerci pritisnuli.
Konj do konja, junak do junaka;
A barjaci kano i oblaci,
Ne čekaj ga na srid polja ravna,
Već ga čekaj u gori zelenoj.
Dobroslav je Vilu poslušao,
Silenu je vojsku sakupio;
Pak otiđe u goru zelenu;
Ter zasida grume po gorici.
U gori je Gerke dočekao,
Iz busie na nje udario,
Dobroslavu srića priskočila,
Njegova je vojska zadobila.
K Carigradu Gerke potiraše,
Sikoše ih nediljicu danah;
Sam uteče Cesar Vasilia,
Sam uteče, vesela mu majka.
Onda bilo, sad se spominjalo;
A mi družbo zdravo, i veselo.
