Писма од Радослава
Још зорица незабијелила,
Ни даница помолила лица,
Ластавица птица запивала,
Радославу краљу припивала:
„Устани се, краљу Радославе!
Зло га лега', и зорицу заспа',
Одбиже те Лика и Кербава,
Равни Котар до воде Цетине.“ —
Кад је краљу гласе разумио,
Циаслава сина дозивао:
„Устани се, моје дите драго,
Да купимо војску на све стране.
Одбиже нас Лика и Кербава,
Племенита Хèрватска держава,
И вас Котар до воде Цетине,
Бог ће дати, да ће добро бити.“ —
Кад је синак бабу разумио,
Силену је војску сакупио,
Младе пишце и берзе коњике,
Далматине по избор војнике.
Липо га је бабо свитовао:
„Циаславе! драго дите моје,
Узми, синко, половицу војске,
И прид војском подји на Хервате.
Ако теби Бог и срића даде,
Да добијеш, бана Селимира;
Немој палит сéлах ни варошах,
Ни продават' сужње у Латине.
Ти узимљи Кербаву и Лику,
Твоје мајке завичај и дику;
Ја ћу синко Котар до Цетине;
Али нећу робити крајине.
Одтолем се војске подигоше,
Ударише краљеве борије,
Пивајући и попивајући,
Винце пијућ, коње играјући.
Једна војска оде у Котаре,
Прид њоме је краљу Радославе;
Друга, побре, пође на Хервате,
Прид њоме је дите Циаславе.
Мало вриме постојало бише,
Разби дите бана Селимира,
И његову војску свуколику.
Пали села и биле вароше,
Сиче, коље мало и велико,
Сужње хвата, по војсци јих дили,
Нехти слушат' старца бабе свога.
Котарци се сами придадоше,
Радославу краљу поклонише;
Ал' је њему лоша срића била,
Зашто га је војска одбигнула;
Јер јим неда робити Котаре,
Ни свлачити церкве ни олтаре,
Ни продавати сужње у Латине,
Ни љубити Котарке дивојке.
А ни то јим доста небиаше:
Радославу круну уграбише,
Циаслава краљем окрунише,
Еј невиро! нигди те небило.
Кад се дите круне добавило,
Пусти младе по војсци телале,
Да телале од јутра до мрака,
А од мрака до бијела данка:
„Тко ухвати старца бабу мога,
Ол' ухвати, ол' донесе главу,
Честита ћу њега учинити,
На дивану самном ће сидити.“
То разуми слуга Милутине,
И узимље дванајест делијах,
Пак отиђе у Котаре равне,
Радославу да одсиче главу.
Дозивље га Вила посестрима
С Велебита високе планине:
Зло га сио, краљу Радославе!
Ето на те дванајест делијах.
Прид њими је слуга Милутине,
Сада ће те погубити, старче!
У зао час си сина породио,
Кои иште русу главу твоју.
Кад је краљу ричи разумио,
Он побиже к мору низ Котаре,
У сиње је море упливао,
На студену стину изпливао.
Ах мој Боже! Чуда великога,
Да је кому послушати било,
Како старац синка проклињаше
Усрид мора, на стини студеној :
„Циаславе! драго дите моје,
Пуно сам те у Бога просио,
И Бог ми те даровао бише,
А сад хоћеш, да погубиш бабу,
Ходи тамо, драго дите моје,
Сиње тебе прождирало море,
Каконо ће прождрити и мене,
На камену усрид сиња мора.
Вишје тебе сунце померчало,
Над тебом се небо отворило,
Из неба те стриле удариле,
Земљица ти кости измећала.
Не остало од тебе порода,
Не била ти срића на оружју,
Љуба ти се у церно завила,
Берзо тебе пожелио бабо.
Далмацијо, веће неродила
Рујним вином, ни билом пшеницом;
Јер син хоће да погуби бабу,
Свога бабу, краља Радослава.“ —
Истом тако старац бесидећи,
И низ образ сузе пролијући,
Орманица шајка изједрила,
У њој биху латинска господа.
Заклиње јих старче Радославе
Небом, земљом, сунцем и мисецом,
Да га приму у дјемију своју,
Да га метну у земљу Латинску.
Латини су сердца милостива,
Милостива и Бога бојећа;
Примише га у дјемију своју,
Бацише га у земљу Латинску.
Оде старац к Риму бијелому,
Ожени се Римкињом дивојком;
Римкиња му сина породила,
Породила млада Петримира.
Када ли је дите понарасло,
Ожени се Римкињом госпојом;
Липо му је чедо породила,
Павлимира, краља словинскога.
