Pisma od Radoslava
Još zorica nezabijelila,
Ni danica pomolila lica,
Lastavica ptica zapivala,
Radoslavu kralju pripivala:
„Ustani se, kralju Radoslave!
Zlo ga lega', i zoricu zaspa',
Odbiže te Lika i Kerbava,
Ravni Kotar do vode Cetine.“ —
Kad je kralju glase razumio,
Ciaslava sina dozivao:
„Ustani se, moje dite drago,
Da kupimo vojsku na sve strane.
Odbiže nas Lika i Kerbava,
Plemenita Hèrvatska deržava,
I vas Kotar do vode Cetine,
Bog će dati, da će dobro biti.“ —
Kad je sinak babu razumio,
Silenu je vojsku sakupio,
Mlade pišce i berze konjike,
Dalmatine po izbor vojnike.
Lipo ga je babo svitovao:
„Ciaslave! drago dite moje,
Uzmi, sinko, polovicu vojske,
I prid vojskom podji na Hervate.
Ako tebi Bog i srića dade,
Da dobiješ, bana Selimira;
Nemoj palit sélah ni varošah,
Ni prodavat' sužnje u Latine.
Ti uzimlji Kerbavu i Liku,
Tvoje majke zavičaj i diku;
Ja ću sinko Kotar do Cetine;
Ali neću robiti krajine.
Odtolem se vojske podigoše,
Udariše kraljeve borije,
Pivajući i popivajući,
Vince pijuć, konje igrajući.
Jedna vojska ode u Kotare,
Prid njome je kralju Radoslave;
Druga, pobre, pođe na Hervate,
Prid njome je dite Ciaslave.
Malo vrime postojalo biše,
Razbi dite bana Selimira,
I njegovu vojsku svukoliku.
Pali sela i bile varoše,
Siče, kolje malo i veliko,
Sužnje hvata, po vojsci jih dili,
Nehti slušat' starca babe svoga.
Kotarci se sami pridadoše,
Radoslavu kralju pokloniše;
Al' je njemu loša srića bila,
Zašto ga je vojska odbignula;
Jer jim neda robiti Kotare,
Ni svlačiti cerkve ni oltare,
Ni prodavati sužnje u Latine,
Ni ljubiti Kotarke divojke.
A ni to jim dosta nebiaše:
Radoslavu krunu ugrabiše,
Ciaslava kraljem okruniše,
Ej neviro! nigdi te nebilo.
Kad se dite krune dobavilo,
Pusti mlade po vojsci telale,
Da telale od jutra do mraka,
A od mraka do bijela danka:
„Tko uhvati starca babu moga,
Ol' uhvati, ol' donese glavu,
Čestita ću njega učiniti,
Na divanu samnom će siditi.“
To razumi sluga Milutine,
I uzimlje dvanajest delijah,
Pak otiđe u Kotare ravne,
Radoslavu da odsiče glavu.
Dozivlje ga Vila posestrima
S Velebita visoke planine:
Zlo ga sio, kralju Radoslave!
Eto na te dvanajest delijah.
Prid njimi je sluga Milutine,
Sada će te pogubiti, starče!
U zao čas si sina porodio,
Koi ište rusu glavu tvoju.
Kad je kralju riči razumio,
On pobiže k moru niz Kotare,
U sinje je more uplivao,
Na studenu stinu izplivao.
Ah moj Bože! Čuda velikoga,
Da je komu poslušati bilo,
Kako starac sinka proklinjaše
Usrid mora, na stini studenoj :
„Ciaslave! drago dite moje,
Puno sam te u Boga prosio,
I Bog mi te darovao biše,
A sad hoćeš, da pogubiš babu,
Hodi tamo, drago dite moje,
Sinje tebe proždiralo more,
Kakono će proždriti i mene,
Na kamenu usrid sinja mora.
Višje tebe sunce pomerčalo,
Nad tebom se nebo otvorilo,
Iz neba te strile udarile,
Zemljica ti kosti izmećala.
Ne ostalo od tebe poroda,
Ne bila ti srića na oružju,
Ljuba ti se u cerno zavila,
Berzo tebe poželio babo.
Dalmacijo, veće nerodila
Rujnim vinom, ni bilom pšenicom;
Jer sin hoće da pogubi babu,
Svoga babu, kralja Radoslava.“ —
Istom tako starac besideći,
I niz obraz suze prolijući,
Ormanica šajka izjedrila,
U njoj bihu latinska gospoda.
Zaklinje jih starče Radoslave
Nebom, zemljom, suncem i misecom,
Da ga primu u djemiju svoju,
Da ga metnu u zemlju Latinsku.
Latini su serdca milostiva,
Milostiva i Boga bojeća;
Primiše ga u djemiju svoju,
Baciše ga u zemlju Latinsku.
Ode starac k Rimu bijelomu,
Oženi se Rimkinjom divojkom;
Rimkinja mu sina porodila,
Porodila mlada Petrimira.
Kada li je dite ponaraslo,
Oženi se Rimkinjom gospojom;
Lipo mu je čedo porodila,
Pavlimira, kralja slovinskoga.
