Прозерпина/ЧИЊЕНЈЕ ТРЕЋЕ

Прозерпина
Писац: Иван Гундулић
ЧИЊЕНЈЕ ТРЕЋЕ


ЧИЊЕНЈЕ ТРЕЋЕ

СКАЗАЊЕ ПРВО

СКУП ФУРИЈА, МЕЏЕРА, РАДАМАНТ И ПЛУТОН

* * *


СКУП ФУРИЈА:
 
   О могуће наше тмине 1080
вјечнијем огњем нарешене,
о пакљене
славне стране над све ине,
у ких прибива
од земље крепос сва, 1085
прид којијем све се
снебива и тресе.

ПЛУТОН:
 
             Почни радос, плач доврши,
          огањ свијети, а не пржи.
   Пристан'те уреде давати веће труд, 1090
онијем, кијех доведе оди стат гријех прихуд.
             Без крсмамја, верне моје,
          плахи ступај поспијешите,
          да осуђенијех слободите,
          у злих муках који стоје. 1095

СКУП ФУРИЈА:
 
   О ви, којијех силна одлука,
кôм се Плутон бог наш слави,
јур постави
посред вјечнијех стати мука,
надвор ходите 1100
из зла, у кôм стојите,
не имајте веће
ни труда ни смеће.

ПЛУТОН:
 
   Свак слави вечерас, ко под мôм круном јес,
храбрену моју влас и ме вил драг урес. 1105
             Весел'је се чуј сред сјени,
          погаси се плам огњени,
          згини свака ствар страшива,
          што је у паклу, све ужива'.

СКУП ФУРИЈА:
 
   Разведрите, црне спиле, 1110
облак, под кијем вијек водимо,
чим гасимо
ми огњене свуди силе,
тер пакô дражи
од раја се укажи: 1115
тко тужи и цвијели,
радуј се, весели!

ПЛУТОН:
 
   Бржек се нареди, пристати да буде
Радамант , кî сједи судећи прихуде,
   искушат од злобâ душе, ке прид њега 1120
дођоше у доба весел'ја мојега.
             Меџера заупи:
          прида њ ко приступи,
          не буде за све зло
          осуђен немило. 1125

МЕЏЕРА:
 
   Судче, кога у тмини од пакла стави бог,
да свакој кривини наћ будеш свој разлог,
   Радаманте!
    
РАДАМАНТ:

                    Ево ме! Тко зове?

МЕЏЕРА:
 
                                             Чуј сада
заповијед, којоме пропас се сва влада.

РАДАМАНТ:
 
    Тко си ти? 1130

МЕЏЕРА:
 
                    Меџера!

РАДАМАНТ:
 
                                   Тер што ми ријет имаш?

МЕЏЕРА:
 
Овога вечера да жени краљ се наш.

РАДАМАНТ :

   Тај ми н'је ствар нова.

МЕЏЕРА:
 
                              Да слушај.
  
РАДАМАНТ:

                                        Што ће бит?
 
МЕЏЕРА:
 
Женидба његова твој ће суд уставит.

РАДАМАНТ:

   Како то да знам ја?

МЕЏЕРА:
 
                         Ер хоће бог мили,
 сред свога весел'ја да нитко не цвили. 1135

РАДАМАНТ:
 
   По тминах сеј јаме свак да гре слободан?

МЕЏЕРА:
 
То исто посла ме да чиниш ови дан.
 
РАДАМАНТ:

   Педепсу не чека гријех, с кога зли плачу!

МЕЏЕРА:
 
Слави се до вијека милос, кâ сад се чу.
  
ПЛУТОН:

             Оставите несклад худи 1140
          и бијес, с кијем се задојисте,
          тер ке смећу узрочисте,
          буд'те од мира узрок свуди.
   Чините, да позна, о силе пакљене,
за бога милосна унапријед свак мене. 1145


СКАЗАЊЕ ДРУГО

ИЗ ПРОШЕН'ЈА ЧЕРЕРЕ, ПЛУТОН И ТИЗИФОНЕ

* * *


ЧЕРЕРЕ:

   Јаох, ово су мјеста од смеће
и од вјечнога непокоја?
Али гдје си лијепа моја,
не вим јоште, тко ми ријеће.

ПЛУТОН:

   Кî ово сада ја у тужбах чујем глас? 1150
Сред мога весел'ја тко мијеша свој пораз?
   Не рекох, да свач'ји пристану одсвуди
и јади и плачи, и туге и труди?
             Хрло скочи Тизифоне,
          тер вид, тко то може бити, 1155
          ко не хаје обслужити
          ме наредбе и законе.

ЧЕРЕРЕ:

   Ах, за милос, кћерце, сада
несрећној се мајци озови,
кâ за тобом пуна јада 1160
дође у страшни понор ови.

ТИЗИФОНЕ:
 
   Тко ово с нецијене слободан савише
сред наше опћене радости уздише?
             Која си душа ти,
          кâ смијеш сметати 1165
          цвиљен'јем жалоснијем
          весел'је нами свијем?

ЧЕРЕРЕ:

   Имаш знат, ничија
да душа нијесам ја;
ну сам, чуј ме, мати она, 1170
о наказни зла пакљена,
немилога од Плутона
кôј би кћерца уграбљена.
 
ТИЗИФОНЕ:
 
  Једа ти си мати кћере,
кâ је срећна над све ине? 1175

ЧЕРЕРЕ:

   Мати ја сам Прозерпине:
принесрећна свијем Черере.

ТИЗИФОНЕ:

   Не реци веће то, несрећна да си ти,
ако сад заисто кћере си теј мати,
   кћере, кâ је љуби избрана 1180
краља од овијех силнијех страна.
   Ну ми је веће поћ, да казат буду све,
тко си ти, кâ смје доћ у наше тмине ове.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Пођи, реци ову сада
злом силнику, кî вас влада, 1185
да ми из јаме страшне своје
опет врати дијете моје.

ТИЗИФОНЕ:

   О славни боже наш, плачни глас, кî чут би,
матере 'е, нека знаш, гиздаве тве љуби.

ПЛУТОН:

   Или јес, или нî тој мати љуби ме, 1190
најбрже учини да дође прида ме.

ТИЗИФОНЕ:

   О, која се оповиди,
да краљице наше јеси
    
славна мати, амо уљези,
да те узмножни краљ наш види. 1195

ЧЕРЕРЕ:

   Што ми тамо доћ помага,
гди је сила та страшива,
ако не знам гди прибива
мâ разблуда мила и драга?

ТИЗИФОНЕ:

   Самири твоју свијес, кћи лијепа твоја ту 1200
у овијех странах јес напуно честита.
   Тијем ходи слободно за мноме веће ти,
тве добро угодно да будеш видјети.
  
ЧЕРЕРЕ:
 
  Ето улазим у злу тмину.
Вај, на што ли хотјех доћи? 1205
Посред мрака вјечне ноћи
иштем свјетлос му једину.


СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

ЧЕРЕРЕ, ПЛУТОН, СКУП ФУРИЈА И СКУП ДВОРАНА

* * *


ЧЕРЕРЕ:
 
   Ну што ово тужна видим
зла гусара прид очима,
вај, понијети кî влас има 1210
моју лијепу к сјенам блидим?
   Како, вајмех, да не смете
видјен'је ме сеј мрзеће?
Владаоче вјечне смеће,
гди је, каж' ми, моје дијете? 1215
Зли силниче, гди си однио
кћер, ку ми си уграбио?

ПЛУТОН:
 
   Чуј, тако н'је разлог говорит сад теби:
знаш, оди ја сам бог кô Јове на неби.
   У мому краљевству ако ћеш милос стећ, 1220
охолас снижи тву прида мном говорећ.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Да говорим понижено
ја божица прид тобоме,
којој узе украдоме,
јаох, све добро ти љубљено? 1225
   Нећу, ер се не пристоји,
худа сјени и страшива,
на небесијех да тко стоји,
у паклу се понижива.
   Понижи се ти немили, 1230
сатри охолас тву наравну,
тере врати пород мили
на свјетлос ми опет славну.

ПЛУТОН:
 
             Чим мислим, да мати
          моје си драге ти, 1235
          срџбу ти му многу
          указат не могу;
   ну вељу унапријед, засве ер си одзгори,
бесједи стави ред, с начином говори!

ЧЕРЕРЕ:
 
          Како вијеку то бит може, 1240
чим не видим драгу моју?

ПЛУТОН:
 
Она бо је у покоју,
гдје су рајске ме разкоше.

ЧЕРЕРЕ:
 
   У тминах ће кô икада
сред смеће се покој ријети? 1245

ПЛУТОН:
 
Ке су тмине туј, гдје свијети
свјетлос, кâ вијек не запада?

ЧЕРЕРЕ:
 
   А кâ свјетлос туј видјет је,
гди су ноћна твâ пристоља?

ПЛУТОН:

Ноћи није гдје су поља 1250
која вјечно реси цвијетје.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Кâ ми поља, о Плутоне,
посред овијех кажеш јама?
   
ПЛУТОН:

Ти, Черере, виђ их сама
 кроз пуклину спиле оне. 1255

ЧЕРЕРЕ:
 
   Виђу поља и зелени,
а не виђу кћерце моје.

ПЛУТОН:
 
Она бо је туј, гдје стоје
сви честити и блажени.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Да чини да моја разблуда дође оди, 1260
или ћу поћи ја, гдје се она находи.

ПЛУТОН:
 
   Засве ер мâ обичај ником нî погодит ,
чинићу, да кћи тај твâ буде оди прит.
             Од дворкиња мојијех једна
          к блаженима странам теци, 1265
          тер да дође хрло реци,
          моја љуби лијепа и вриједна,
             и ш њом она множ гиздава,
          кâ, гди вјечни дан се види,
          по наредби мојој слиди, 1270
          нека јој је већа слава.
             А ви уто све остале,
          дочијем дође мâ љувезан,
          појте вашу кугод пјесан,
          у кôј ње ће бити хвале! 1275

СКУП ФУРИЈА:
 
   Што су гизде од небеси
при пакљеној суда слави?
          У љубави
          све ужива, све се реси
          сред нашијех тмина 1280
          љепота једина
          каже све дике,
          кијем наћ н'је слике.

СКУП ДВОРАНА:
 
   О божице славна и мила
блаженијех свијех ливада, 1285
кâ силника, кî нас влада
љепотом си придобила....

СКУП ФУРИЈА:
 
   Развесел'те плачно лице,
радујте се, о тужбени,
          на љувени 1290
          поглед наше сад краљице.
          Нут, како мило
          каже ње свјетлило
          слатки драг покој,
          кî нам ће бит по њој. 1295


СКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО

СКУП ДВОРКИЊИЦА, СКУП ДВОРАНА, ПРОЗЕРПИНА, ЧЕРЕРЕ, ПЛУТОН И СКУП ФУРИЈА

* * *


СКУП ДВОРАНА:
 
   Плач се у паклу већ не чује,
свакоји се дух радује,
црна ријека млијеком тече,
сунце у вјечној ноћи изтјече
сред вјечнијех омраза 1300
љубав се указа.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Вај, жеља ме свеђ скончаје,
да му драгу видим прије,
јаох, му свјетлос ово кâ је,
кћерце, душо, ово ми је. 1305
   Кћерце тужна, кћерце моја,
за кî оди гријех боравиш?

ПРОЗЕРПИНА:
 
Није, мајко, кћерца твоја
тако тужна, кô ти правиш .

ЧЕРЕРЕ:
 
   Како, браче, свијетле стране 1310
ово ли су од небесâ,
гди ја цијењах твога уреса
вијек уживат дике избране?
   На паклу ли рај промијени,
на наказни љубовнике? 1315
Јаох, а свјетлос драгу увике
на тамнилу црнијех сјени?
ПЛУТОН:
 
   Черере, рекох ти, да у мом краљевству
понижит будеш ти охолас худу тву.
             Не чу ли, да ја сам, 1320
          овди сâм кî владам?
   Тијем пусти теј ричи, пачек свуд без срама,
хвали се и дичи, да 'е тва кћи љуби мâ.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Не задај ми веће труде,
неправедни зли силниче, 1325
нека мајка, јаох, нариче
врх једихне све разблуде.
   Не мњах вику да ће доћи,
кћерце мила, још то бриме,
кад очима ти мојиме 1330
мрзећа ћеш бити моћи!
   Јаох, а сад бих тужна узела
кијем начином наћ се слијепа,
за не видјет, моја лијепа,
овди лица твâ весела. 1335
   Ах, гдје свјетлос моја пође?
Ке су 'е тмине обујмили?
Вај, што видим, ах, немили,
с кога мени све зло дође?

ПРОЗЕРПИНА:
 
   Тужба 'е, мајко, твâ нередна, 1340
самири се цијећа мене,
нијесу стране све пакљене
тмасте, како ова једна.
   Сврху подај горкој тузи,
јаох, твâ жалос сасма 'е дуга: 1345
сунце и свјетлос мени 'е друга,
трава и цвитје, поља и лузи.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Да ли, кћерце, ја ћу остати
с твом љепотом раздијељена?

ПРОЗЕРПИНА:

Драга мајко мâ љубљена, 1350
немој толи сад плакати.
   Утјеши се, мајко, утјеши,
ах, несреће моје худе,
мајко, ево ти тве разблуде,
нигдје од тебе кâ не бјежи. 1355
  
СКУП ДВОРАНА:

   Ну погледај праме злате,
ке јој круна свијетла реси,
тер ти, кâ си згар с небеси
драг разговор узми за те.

СКУП ДВОРКИЊИЦА:
 
   О божице, разлог није 1360
ако кћерца мила ти је,
да јој срећу сад завидиш,
краљицом је дочим видиш.
   Чин' да је ње слава
весела радос тва. 1365

ПЛУТОН:
   Не чини да смета наприједа веће ту
твâ злобна жалос та му радос честиту.
 
ЧЕРЕРЕ:
 
   Да л' је злоба ово у мени,
ком се охолас твоја смете,
ер ја тужећ моје дијете 1370
иштем, страше зли пакљени?

ПЛУТОН:
 
   Или ти тужити, или не, тужбе тве
неће ми однијети ме слатке забаве.
   Ну велим, не бих те стрпљено подносил,
да ми нî цијећа те придраге моје вил. 1375
   Врати се опета на свјетлос, с ке дође,
му радос не смета' ни моје госпође.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Ах, неправи судче од тмине!
Без свјетлости ме једине,
ку ми сила твоја узе, 1380
на ку свјетлос вратићу се?
  
ПЛУТОН:
 
   Да ако кћи твоја свјетлос је, разлог нî,
да без ње још ни ја прибивам у тмини.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Пачек је разлог тој да ти сам проводиш
у тминах живот твој, кî тминам господиш. 1385
   Кî је суд, да оно све, што има свијетло бит,
свјетлости без ове узбуде потамнит:
   а тмина, кâ има с црнилом вјечнијем стат,
свјетлости трудима да има силом сјат?
  
ПЛУТОН:
 
   Господи узмножној, кî не зна'у власти ине, 1390
имаш знат суд је тој, што хоће да чине.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Тко каже суд ином, ако ће прав се рит,
најприје суду свом има се подложит.
 
ПЛУТОН:

   Правда ако најприја од себе почиње,
најпрво имам ја корис му стећи ш ње. 1395

ЧЕРЕРЕ:
 
   Правда је неправа, на корис кâ пази.

ПЛУТОН:
 
Да то ријеч сада твâ лажива излази.

ЧЕРЕРЕ:

   Јаох, с кијем тужна већ говорим!
Што замани трајем ријечи?
Кî ће разлог чут, кî дичи 1400
вјечнима се неразборим?
   Ах, тко би ми, кћерце, рекô,
кад те родих ја на неби:
"Цић пакла се плачна теби
ови урес драги стекô"? 1405
   Гди те гледам, гди находим?
Јаох, у паклу (страшно име)
сред наказни, да све вриме
у немиру живот водим?
   Вај, радости мâ једина, 1410
сад жалости мајке твоје,
да ли, худа срећо, ово је
моја лијепа Прозерпина?

ПРОЗЕРПИНА:
 
   Јаох, мâ слатка мајко, прими
кî разговор: немој толи 1415
смећа и немир да одоли
жалостима при твојими.
   Отри, мајко, грозне сузе,
послушај ме, тер почини:
тај, кî драгу кћерцу ти узе, 1420
и краљицом он је учини.
   Ја уживам поља мила
сред блаженијех лијепијех страна;
скуп је са мном свеђ дворана
и дворкиња мојијех вила. 1425
   Ах, када би, мајко, хтјела
ријеч стрпљено чути моју,
ја бих све ти сповидјела
сад раскоше, у кијех стоју.
  
ЧЕРЕРЕ:
 
   Назрела сам сва та поља, 1430
кâ сповиједаш толи драга,
ну што, јаох, ми то помага?
Други 'е узрок мо'их невоља.
    
ПРОЗЕРПИНА:
 
   Каж' ми, мајко, ствар која је
 кâ невоље теј ти узрочи? 1435

ЧЕРЕРЕ:

Плачу и цвиљу не пристаје
зрак не гледав твојијех очи.

ПРОЗЕРПИНА:

   А тко то ти гледат брани
кâ запрјека, која сила?
 
 
ЧЕРЕРЕ:
 
Ер у овој нећу страни 1440
ја остати, кћерце мила.

ПЛУТОН:
 
   Даке теби ти си крива
од све туге, ти, Черере.

ЧЕРЕРЕ:
 
На небесијех тко прибива,
да у паклу стат обере? 1445
    
СКУП ДВОРКИЊИЦА:
 
   Какав може бити пакô,
у кôм свијетли сунце овако?
Пакô, у кôм су сеј липости,
рај је сваке пун милости:
          рај драги весели, 1450
          у кôм свак стат жели.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Јаох, тер није мени уфати
кћерцу одовле му имати?

СКУП ФУРИЈА:
 
   Кô да надвор ми пуштамо
они урес драг једини, 1455
ки учини,
да у паклу рај имамо,
да се мир чује,
гди смећа краљује,
а слатке пјесни 1460
сред вјечне бољезни?

ПРОЗЕРПИНА:
 
   Покли уредба, мајко, одлучи
да ја будем љуби сада
краља, кî све ово влада,
и ти обикни, и ти мучи. 1465
   Већ разведри тужна лица,
тер виђ, срећа кâ ме реси:
Јуноне је од небеси,
а од пакла ја краљица.
   Ње краљевство простире се 1470
над тијем, кî сад на свијету су,
ме над свијем, кî били су,
и кî унапријед родиће се.

ПЛУТОН:
 
   Черере, не сцијени да само моја влас
стере се врх сјени, гдје ова сја пропас; 1475
   ну мало послушај, кâ мјеста лијепа оди
краљ могућ у свем ја и твâ кћи господи.

СКУП ДВОРКИЊА:
 
   На свијету смо и ми били:
ну су љепше без прилике
стране и лузи ови мили, 1480
у кијех сад нам стат је увике.

ПРОЗЕРПИНА:

   Слушај, мајко, што почела
бјех ти и ја сповиједати,
тер мом срећом буд весела,
блажена ћу ком се звати. 1485

ПЛУТОН:
 
   Поља су многа дим, кијем земља равна прем
реси се руменим свјетлилом јединијем.
   Зеленим ова се одијева вјечнима,
тер сунце понасе и звијезда своје има.
   Честита туј чељад стан је свој обрала, 1490
дио цвјетнијех врх ливад, а дио врх жала,
   вијек водећ дни слацијех неумрлијех својијех
весело у свацијех забавах милијех.
                    Пјесни драге и миле
                    пастијери и виле 1495
   у складне туј гласе не пристав пјевају,
славнога уза се Орфеа имају.

СКУП ДВОРКИЊА:
 
   Љувене су наше стране,
блажене су свуди зване,
а то ер у ње тко доходи, 1500
весео се свеђ находи:
ужива вас вијек свој
слатки мир, драг покој.

ПЛУТОН:

   Крај једнога туј велика
густа гаја, ком никада 1505
лис зелени не опада,
тече Лете , славна рика,
   кâ крепости том се слави,
да, тко воде ње пит буде,
тај час мисли, ке га труде , 1510
све напуно заборави.
  
СКУП ДВОРАНА:
 
   О божице, с нами ходи
к честитима нашијем двори,
ер сву жалос, кâ те мори,
оставићеш у тој води. 1515
    
ПРОЗЕРПИНА:

             Ходи, мајко драга, к мени,
          да мој видиш рај блажени:
          ходи, мајко, на забаве,
          честити се којијем славе.
   Ах да сад хоћ' сама доћ видјет ме дике, 1520
рекла би: "Кћерце мâ, живи туј увике."

ПЛУТОН:
 
   У мило тој мјесто, гди стоје мо'и дрази,
не сцијен' свак, ни често, да тако улази.
             Ер кô у муке они ходе,
          у дно пакла тер се праже, 1525
          (чујте прикор) кијем би драже
          злато од исте њих слободе:
             тако стоје туј слободни,
          без озира кијех страх не би
          ријечма и крви при потреби 1530
          примагати град свој родни.
             Јоште ту је стан онијех,
          кî начине изнађоше
          да се уреси и поможе
          свијет и битје умрлијех. 1535
             Туј су и они, кî живјеше
          дјелујући вазда вриједно,
          тер с достојном части уједно
          увијек славан глас добише.
             Туј праведни, туј милосни, 1540
          добри, истини, блази и знани
          у блаженој стоје страни
          уживајућ вијек радосни.
 
ПРОЗЕРПИНА:
 
   О мајко, тер хоћ' кô , немила мени прем,
да од дружбе толико достојне утечем? 1545
    
СКУП ДВОРКИЊА:

   Јак прид сунцем ноћне тмине,
а прид вјетром магла изгине:
при нашијех се странах тако
губи од свијета мјесто свако;
          наша су поља сва 1550
          уресна, гиздава.

ПЛУТОН:
 
   Туј доходе још госпоје
од липости неизмерне,
ке на свијету благе и верне
с љубовницим својијем стоје, 1555
   и ш њим они младци избрани,
кî живјеше у покоју,
жуђену им милос своју
драга вила чим не брани.
   Тим Черере, пусти нека, 1560
гдје су стране теј блажене,
лијепа, влада која мене,
са мном стоји до вијек вијека.
   А за љубав ње липости
чуј одлуку сîх бесједа: 1565
нећу од срџбе унаприједа ,
нег зват бог се од милости.

ПРОЗЕРПИНА:

   Самири, мајко мâ, тву смећу и твој труд,
тер добријем мојима весела са мном буд'!
             Колико је љепше теби 1570
          гледат ме оди сад краљицом,
          нег на свијети, нег на неби,
          припростоме свијем божицом?
             Ну ми кажи, ко'е највеће
          могла ми си добро уфати , 1575
          да достојна будем среће,
          по којој ћу краљевати?
             Веће, мајко моја мила,
          жудјети ми могла нијеси,
          будући се ја родила 1580
          божицоме сред небесî.
             Да ако стекох што ти жели,
          или жељет што ми имаше,
          зашто са мном твој весели
          поглед радос сву не каже? 1585
   Самири, мајко мâ, тву смећу и твој труд,
тер добрим мојима весела са мном буд'!

СКУП ФУРИЈА:
 
   Отри веће сузе у лицу,
промијен' мисао туј неправу,
тву гиздаву 1590
дику дај нам за краљицу:
не чин' опета,
да срџба зла смета
за свијета пораз
охоло свијех нас. 1595

СКУП ДВОРКИЊА:

   О божице, ми смо виле,
дворкињице твоје миле:
немој драге без госпође
наша дружба, јаох, да пође;
даруј нам драг урес, 1600
гдје нам сва радос јес.

СКУП ДВОРАНА:
 
   Допусти нам, о милосна,
добро, које још нејмамо,
да, блажени ми гледамо
липос, у кôј рај се позна. 1605

ЧЕРЕРЕ:
 
             Што да молба не испита ,
          кад је слатко наређена?
          Н'је ме срце од камена:
          добита сам, јаох, добита.
   О краљу сијех јама крепости велике, 1610
ево ти кћерца мâ за љуби увике;
   ну хоћу да спрва, што будем питати,
обећа влас ми твâ да ми ћеш подати.

СКУП ФУРИЈА:
 
   Свуд весел'је, свуда радос,
мир и покој свуд се гласи; 1615
свуд излази
складнијех пјесни драга сладос!
Разведри лице,
о лијепа божице:
мајка твâ мила 1620
љубко се смирила.
 
ПЛУТОН:
 
   Буди ти све што хоћ' у мому краљевству,
још исту моју моћ под влас ћу ставит тву.
          Дај проси, питај већ,
          од мене све ћеш стећ. 1625
  
СКУП ДВОРКИЊА:
 
   Тко, љувени, сада, боже,
влас тву многу неће рити,
усред пакла понизити
кад охолас исту може?
    
ЧЕРЕРЕ:

   Чин' мој пород, који оди 1630
стаће с тобом у покоју,
да и мајку јоште своју
за ко'е бријеме узпоходи.

ПЛУТОН:

   Нејма се ријечи свој на мање вијеку доћ:
вјери се у крепкој узмнажа свака моћ. 1635
Ну да још гине свит, и у расап све греде,
имају ставне бит госпоске бесједе.
   Велику питаш ствар, ну да ти подам ја
и већи сваки дар, сили ме ријеч моја,
ако дар кî већи и дражи и вредни 1640
могла би желећи замислит све тве дни.
   Тим с вољом сад се твôм угодит мâ ће свијес,
шес мјесец да 'е с тобом, а друге са мном шес.
 
ЧЕРЕРЕ:
 
   Самиљена ја сам тиме,
а ти, моја кћерце, сада 1645
с овом дружбом поведи ме
сред лијепијех тијех ливада.
   Ер н'је видјет слично мени,
паче тој се не пристоји,
да, гдје немир вјечни стоји, 1650
ви будете садружени.
   Немој вам се уто цкнити,
о неплодна мјеста од свита ,
чијем се будем ја вратити
за учинит вас сва честита. 1655
   С новијем сунцем примићете
у жуђеној обилности
од ме руке славне и свете
нове даре и милости.
    
ПЛУТОН:

   Веће у ласти, мила моја, 1660
верна славо двора мога,
путимо се пут лијепога
мјеста од мира и покоја.
   Ал' ну спрва, чим видите
све смирене ме љувезни, 1665
веселима вашијем пјесни
моју радос садружите.
 
СКУПИ СВИ УЈЕДНО:
 
   О краљице милостива,
и ти, боже наш сад благи,
ето драги 1670
час, који вас садружива.
   Справ'те се оба
у слатко сеј доба
кушати медене
радости љувене. 1675
   Честит пород јур излази
храбрен, вриједан у сва дјела:
јур весела
нарав с помњом чека и пази
богове миле, 1680
кијех ће бит силе
могуће у себи
у паклу, на неби.
   Здружите се у разблуди,
слатке жеље испуните: 1685
приложите
још блаженства нова свуди:
Черери славној,
за покој мили свој,
став'те на руке 1690
жуђене унуке.



Референце


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Гундулић, умро 1638, пре 386 година.