Прехвала/46

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Соба у краљевом двору.
Мати краљева, кнез Берислав.

МАТИ КРАЉЕВА:
К’о да га је чиме напоила.
БЕРИСЛАВ:
А ко ће му зато замерити
Кад је лепа као горска вила.
МАТИ КРАЉЕВА:
Лијепа је, порећи се неда,
Ваљда пара у свету јој нема,
А господство с њоме се родило,
Баш приличи да буде краљица:
Али ипак тако залуђети,
А у земљи нешто се замеће.
Наопако ако будем пророк!
БЕРИСЛАВ:
Истина је, што сам ти казао.
Народ нам се колебат’ почео.
Но не могох узрока дознати.
МАТИ КРАЉЕВА:
Пуних двајест већ прође година
Како мога нестаде пасторка,
Па и данас јошт једнако стрепим
Да се одкуд како не појави...
БЕРИСЛАВ:
А што да те та мисао плаши!
Та да дете у животу оста,
Зар се не би за то дуго време
Ма речица о томе прочула?
МАТИ КРАЉЕВА:
Не плашим се ја да он не дође;
Јер најпосле ако би и дошао,
У своју би кућу вратио се,
И по праву круну заискао.
Ал’ се бојим, да се ко не нађе
Који би му име позајмио,
Пак без права у чистој неправди
На превари сина ми оштетио.
А ти знадеш, каквн смо ми људи,
Да до гроба свога верујемо
Више гатки нег’ самој истини.
БЕРИСЛАВ:
Ако когод ту узме личину
Мачем ћемо скииут му је с лица.
МАТИ КРАЉЕВА:
Свакојако пазити нам ваља.
Ти приправи у потаји војску,
Пак ако се гдегод буна дигне,
Одмах гледај, те је гуши крвљу.
БЕРИСЛАВ:
У мене се можеш поуздати.
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.