Прехвала/20

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР

ОСМИ ПРИЗОР

ТОМИСЛАВ (сам):
Изви ми се к’о глатка јегуља.
Шта да мислим? Чему да се надам?
Хоће ли се та груд поносита
Кадгод мојој жељи отворити?
(С поуздањем.)
Хоће! хоће! Како топло рече:
„К'о рођака бих те неговала...
„К’о брата бих тебе оплакала!“
Већ ме дакле гледи к’о рођака...
Као брата!... ох како ми јако
Срдце куца од радости силне...
Брат је срдцу сестрином наблизу,
Један корак ближе, ша ће ми се
То божанско срдце отворити,
Те ми бити и више и лепше
Нег рај души... нег богу небеса!
(У сумњи.)
Но може л’ се та охола душо
Прклонити низком властелину?
Низком? Тежко! Но зар ја не могу
Ближе к њеној приступит’ висини?
Зар не рече пророк ђеревички
Да ћу круну понети краљевску?
Смело напред, срдце соколово!
Велика те мука очекује,
Ал’ и дивна маше ти награда,
Јер ког буде љубила Прехвала,
С малим богом неће се мењати.
(Пође па застане.)
Милена долази! Сирота девојка,
Како иде сетна, невесела;
Ко зна, можда и она кога љуби,
А он охол љубов јој презире!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.