Прехвала/21

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ДЕВЕТИ ПРИЗОР

ДЕВЕТИ ПРИЗОР

МИЛЕНА (дође, не видећи Томислава, сама за себе бришућ сузу):
Опет суза! Другарицо слана,
Да си мила к’о што си ми верна!
Како други оставе ме људи,
Ти приступаш... ти ми очи склапаш,
Кад ми поноћ’ доцни санак пошље;
Ти ми падаш с тежке трепавице,
Кад ми зора тмасти сан поплаши.
Ах, што ми је, те ми све се плаче?
Он њу љуби! О срећна Прехвало!
Ти си срећна... у свему си срећна!
Рођај златну даде ти колевку,
А јунака љубов најдичнијег!...
Али она не мари за њега...
Сиромашни, бедни Томиславе,
Како горко то ти бити мораI
(Уздахне.)
Ах! а незнаш, можда и не слутиш,
Да са тебе тако исто страда
Једно бедно несрећно сироче!
(Погледи на страну к Томиславу.)
Ха! ево га! куд ћу да побегнем?
(Огледа се.)
Но не могу да се кренем с места!
(Ухвати се за груди.)
Срдце моје, што си тако чудно!
Сад задрхћеш као да је гуја,
На крај света пред њим би утекло,
Пак у исти мах би из недара
Изскочило, к њему одлетило.
ТОМИСЛАВ (видећи да га је спазила, приступи јој; тихим пријатељским гласом):
Можда желиш, де сама осганеш?
Ево идем... Остани на миру.
(Пође гледећи је сучувства пуним погледом.)
МИЛЕНА (за себе):
Ах! одлази! (Утре сузу.)
(Гласно.)
Пођи с Богом!
ТОМИСЛАВ (стане, за себе):
Зар ни благе да јој недам речи?
Тужном срдцу блага реч је утеха...
(Вратив се, гласно.)
Чуј, кнегињо, ти си пуно сетна;
Тај уздисој, што ти груд надима,
И та суза, што ти се низ бледе
Те образе к недарцу скотрља,
Кажу јасно, да срећна нијеси:
Да ли немаш, да л не знаш никога,
Који би ти могао помоћи?
МИЛЕНА (удари у плач):
А ко мари за једно сироче!
Ко ће да га запита, што му је!
ТОМИСЛАВ (приступи јој благо и пружи јој срдачно руку):
Немој тако говорити, драга!
Кад од мајке нико ти не оста,
Моја брата у мени ти роди.
МИЛЕНА (даде му стидљиво руку):
Баш да те је и моја родила,
Милији ми не би мог’о бити!
(Застиди се и узме руку.)
ТОМИСЛАВ:
Много нећеш од мене имати,
Јер сам немам, јер сам нисам ништа
Али оном, ко свог никог нема...
Велика је помоћ у животу,
Кад зна да га једно срдце љуби,
Да му једна душа добра жели,
Да се коие изјадати може,
Да се има у ког поуздати,
Да ће когод уз њега се наћи
И кад сав га други свет оетави...
А то могу, то ти хоћу бити...
МИЛЕНА (гледа у небо и ћути.)
ТОМИСЛАВ:
Ћутиш, дево! Не примаш понуде?
(Ступи с кораком у натраг.)
Зар ти иисам братом бити вредан!...
(Горко.)
О и ти си рођена кнегиња!
(Спусти главу.)
МИЛЕНА (приступи му нагло):
Не суди ми, док ме не преслушаш!
Кнегиња сам, ал’ сасвим убога...
Ништа немам до једног имена...
Из милости живим ујакове...
Ал’ да имам и целу Расију,
Да, да златну царску круну носим,
Небих ништа више цијенила
Од предрагог твога побратимства!
Мило ми је и данас... јоште ми
Никад ништа тако мило неби...
Као да ми крила нарастише,
Чисто б’ јарком сунцу полетила
Од милине и поносо драга...
Пак и опет... ту ми —
(на срдце показујући) ту му неки
Терет лежи као камен сињи...
Ту ми нешто као санта леда
Хладио лежи... груди су ми пуне
Ал’ у срдцу осећам празнину...
(Нежно.)
Ти се нећеш на те речи срдит’?
Нећеш натраг дану реч узети?
Је л’? ко би се мог’о на девојче
Разсрдити, које незна, шта ће,
Незна наћи за чувство ријечи...
Је ли, да ме одрећи се нећеш?
ТОМИСЛАВ (топло):
Никад, сестро... И да бих не могу!
Што је киша оној жедној земљи,
Гладном чеду млеко материно,
Мир уморном. и санак болнику,
То си, дивна ти девојко мени
Ох, од кад сам, од када се знадем,
За таквом сам гинуо сестрнцом...
Нисам им'о, чим да се поносим,
Нисам им’о, за кога да живим,
Нисам им’о, ког да смем љубити...
Све сам себи лик сестре стварао,
Каква б’ била, да бих је имао...
Па како сам тебе опазио
Свој сам узор у теби познао...
Ах, ти си ми тако се указала
Као она звијезда даница,
Тако јасна, тако пуна дражи,
Тако чиста, тако узвишена,
Тако дивна и тако умилна...
Узор сестре... а ја сестру тражих:
О буди ми, буди ми сестрица!
(Склопи пред њом руке.)
МИЛЕНА:
Ах не проси, кад можеш искати:
Ишти душу, па ћу ти је дати...
ТОМИСЛАВ (нежно је пригрли):
А ја теби свој живот предајем.
Није пуно... ипак је уздарје,
Душа твоја сасвим равног нема...
МИЛЕНА (извије му се из загрљаја.)
ПРЕДИСЛАВ (дође к Томиславу):
Томиславе, пођи са мном!
ТОМИСЛАВ (окрене се к њему):
Одмах !
(Милени)
С Богом, сестро! (гледа је умиљато)
О слатка имена! (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.