Предуведомленије

←Закљученије прве части

Предуведомленије Писац: Доситеј Обрадовић Живот и прикљученија

I Пречестњејши господине! Љубимејши и дражени мој!→

Бас[а]на да сам хотео више преводити, нашао би[х] три и четири крат јошт толико или и веће число. Но ја, изабравши само оне које су мени најугодније биле, проче сам другима оставио да с временом преводе и издају. Намеравајући обаче да ови том буде најмање од 25 или 30 табака, за испунити ово число придодаћу овде нека од моји[х] пис[а]ма која се касају до моји[х] прикљученија. Различни од наше нације и усмено и писмено поуштавали су ме да предузмем опет ову материју и, на моје извиновљеније да бих ја рад што боље и полезније издати, један мој љубезни пријатељ запросио ме да му у нашем взаимном писма соответствованију назначујем што знања достојније од мојих догађаја, које ја од неколико времена и исполњавам. Имајући, дакле, копије при себи и хотећи, како сам повише рекао, да ми ова књига већа буде, ради две причине наумио сам приложити овде нека од ових моји[х] писама. Прво, за испунити од части вољу свима онима који су то исто зактевали, а друго, које је мени најважније и срцу мојему пожелателнејше и дражајше, за предати вечному воспоминанију потомков наших имена моји[х] љубимејши[х] пријатеља и благодетеља које је преблаги божји промисал за оруђа своја употребио и мени у мојим странствованијам и претпријатијам чрез њих помогао.

Природна је души человеческој благодарност како год телу диханије; и ово се одовуд познаје. Кад год ми читамо историје неки[х] велики[х] и блажени[х] лица, који нам се чисто чине да ни за што друго нису на ови свет послати били, родили се и поживили, разве на велико добро, сладост, радост и благодејаније свога времена људи, ако су они и на [х]иљаде година пре нас живили, и ми и[х] не познајемо разве само по имену, а оне којима су они добро чинили, ни по имену, ништа мање они су нами мили и драги баш како да смо ми у њи[х]ово време живили и као да су нами сва она добра учинили која су они, сам бог зна коме и коме, сотворили и показали. Ми чувствујемо радост помињући имена њи[х]ова; услаждавамо се и не можемо се наситити гледајући изображенија њи[х]ова; чини нам се као да су до јуче на земљи били и жао нам је што нису и данас међу нами. Ако је цар ко од њи[х] био, уздише за њим у прсима нашима срце наше - зашто такови цар да нас остави! И да не царствује во веки на земљи! Откуд се ова чувствованија рађају разве из самим богом у словесну душу уливене благодарности. А кад су нами туђи благодетељи тако пријатни и драги, колико већма морају нам бити наши? И, зато, с тим нами ништа није задовљесотворено ни поможено да и[х] ми сами познајемо, помињемо и љубимо; то је нами весма мало; него [х]оћемо, ако је икако могуће, да и[х] сав свет позна, спомиње и љуби. И, будући да смо ми маловремени на земљи и не можемо и[х] овде до века спомињати, зато предајемо њи[х]ова слатка и пречестна имена, прво богу, који је сам кадар праву доброту по достојности возмездити и наплатити, да им он учини оно награжденије које би ми ради, а не можемо; а, потом, и будуштим родовом да и[х] они наместо нас спомињу, да и[х] љубе, да им благодаре, и имена њи[х]ова од заборављења да чувају и да и[х] славе.

Ово на расужденије чувствителним и человекољубним срцам дајући, уздам се да и они исти који толико не маре за моја прикљученија, сматрајући на причину која ме к томе убеждава, неће за безместно судити што ћу јоште на неколико табака о себи писати, не могући на други начин свештенејшу благодарности моје дужност показати и исполнити. А при томе, они и онакови за какове ја пишем неће всује, читајући ово, труд себи задати, ибо мој всегдашњи у описанијам мојим конац, то јест ползу, гдигди и увесељеније читатеља, нећу ја ни овде нимало испред очију сметнути.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.