Закљученије прве части

←Ево ме међу калуђери; шта сам тражио, то сам и нашао

Закљученије прве части
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија

Пре него дођем к фтором периоду моји[х] прикљученија, сиреч како сам из Хопова изишао и куд сам прошао, за пристојно и потребно находим приложити овде један разговор којега сам сврх досад издате материје с једним ученим пријатељем имао, којему, како би[х] што сложио и начисто преписао, пре него бих штампатору предао, соопштавао сам, његов совет иштући и сврх свачеса заједно ш њим расуждавајући и беседећи. Њега ћу представити овде под именем Зилотија, и описаћу што сам с њим беседио, које ће служити за изјашњеније предиздате материје.

Ја: „Молим те, љубезни, кажи ми чистосрдечно, што мислиш о овом што си досад читао. Могу ли се надати да ће на какову ползу бити?” Зилотиј: „Да ти пишеш за један народ који сваку ствар мери, суди и расуждава следујући правилам здраваго разума, ја не би[х] имао ништа против твојега писанија рећи, будући да сам и сâм тога мњенија да само они народи могу се надати да ћеду благополучнији постати који, просвештавајући се науком, од дан до дан исправљају се и на боље предуспевају, распознавајући и претпочитавајући полезније од неполезиијега и боље од горега. Теби је добро познато прикљученије које се је пре неколико година једном цариградском патријарху случило, који је хотео пост Петров и рождества Христова од седам дана учинити, како су и испочетка били, како се је народ против њега узбунтовао и мал’ га није убио. Зато, друже мој, гледај шта радиш. Ти, хотећи да у омразу метнеш злоупотребљенија и којекакве сујеверице, бојим се да самога себе у омразу не метнеш. А навластито, ако те гди калуђери у’вате, тешко твојим леђˋма! Немој рећи да ти нисам казао. Али ништа, с пребијени леђи добити чест да се српски Сократ назовеш, опет много више добијаш.

Ја: „Иди ти збогом! Име је Сократово красно и славно! Али се леђа по улици не на[х]оде. Не би ли се то како могло и с мањим трошком учинити?” Зил[отиј]: „С каквим мањим? Патријарх ни епископ ниси, да те с престола сметну, као [што] су цариградскога сметнули. Свештенство да ти узму — и тако кажеш да у твом отечеству не примају те за попа, јербо си се у Црној Гори запопио. Шта ће ти друго узети ван да те раскалуђере?” Ја: „А они нек раскалуђере, пак ће видити! Без шале, љубезни Зилотије (видиш ли какво сам ти лепо има дао; Зилотиј, то јест, ревнитељ), учини се као да си прави ревнитељ, и говори што год можеш себи вообразити да се правично може против досад мном написатих ствари рећи.”

Зил[отиј]: „Као какав ревнитељ [х]оћеш да ти говорим? Ти знаш да наши прави ревнитељи хоће и изискују да народ вавек као под уларом остаје, да слепо следује и верује све што му се каже. И што им се најмање против старим обичајем види, проклињу и, чуј - „Ето курјака!” — вичу”.

Ја: „Нећу, брате, да си таков ревнитељ. Нећу да си као они који хује с анатемама на све оне што у среду и у петак зејтин и рибу једу. Буди ми разуман, умерен, просвештен и правдољубив ревнитељ, који нити новине тражи за лехкоумије нити се старинâ. држи за сујевјерије. Ја не похваљујем оне који, неизвестијем и непостојанством ума водими, као лептирићи без сваког узрока семо и тамо лете; нити, пак, оне који за нерасужденије у всеконечном нечувствованију као за плот привезани остају. Само оне, похвале достојне на[х]одим, који познавајући цену богодане свободе ума само на добро је употребљавају; како у добру постојани, тако и у оном што познаду за боље и полезније, разумом и словесностију управљајеми, к измењенију, које њихово исправљеније, побољшеније и благополучије узроковати може, готови су.”

Зил[ошиј]: „Кажи ми које је намереније твојега писања, по ком се надати можеш да ћеду твоји јединоплеменици моћи познати да ,ти без сваког пристрастија и интереса поступаш. Знаш да све за тим стоји. Кад братија наша познаду једанпут чистоту нашега намеренија и нашу верну к њима љубов, добровољно наша представљенија и совете примају; и, што је више, ако у чему као људи и погрешимо, радо нам праштају. Познат ти је стих Навмахија:

Оϋτίγε τoίoζ έτύχϑη, 8’ ζέργειν φιλότητα χαί ήϑεα
πιζά δαήναι.

Није таког породила мати, верне нарави ко неће
познати.

А што сам повише рекао, да ваља да се бојиш твоји[х] Србаља, ја сам из шале то рекао, јер, како кажеш да намераваш одавде поћи у Париз и Лондон, мучно ће те кад твоје отечество видити. Какво је твоје љубопитство, знам да ако добру прилику намериш, поћи ћеш и у Америку. Ја: „Имаш право, Зилотије. Нећу да свет рекне да сам се залуду покалуђерио. А што питаш намереније, могао си га из предисловија познати. Но, кад ти се тако љуби, чуј опет накратко. Ова су два моја начална намеренија. Прво, дајем приклад ученим народа мојега, да на нашем простом дијалекту пишу и на штампу издају; друго, да моји јединоплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити и све што чују да суде и расуждавају. Ти знаш добро, љубезни мој, да сви народи који само при старим мњенијам и обикновенијам остају, морају, како год остали азијатически и африкански народи, у вечној очајаној тами и неразумију лежати. Не мислећи, не расуждавајући и не чинећи никакова употребљенија богоданога разума и словесности, нити примајући никакав приклад од други[х] учени[х] и просвештени[х] народа, остају за вавек у всеконечном плача достојном бесловесију.

О, колико смо дужни ми благодарити небесном промислу што се на[х] одимо међу учени и просвештени народи, а најпаче под управљенијем праведнејшега, премудрога и богопросвештенога владетеља који ничим не дише разве љубовију и отеческоју милостију к поданим својим; ништа не жели нити иште разве опште благополучије народа свога. Под сенију крила његови[х] цвета ученије, правда и општа љубов триумфира и победнују песан поје; разум, словесност и мудрост царствују. Нико се сад не боји да ће му ко у закон дирати. Ником училишта и академије нису затворене. Зраци просвештенија ума и разума на све наше народе изобилно и богато излијавају се. Зашто, дакле, да не познамо небесну милост и толико благодејаније? Зашто да не почнемо разумно и свободно као словесни људи мислити? Зашто да не дрзнемо и да се не усудимо полезније неполезнијему претпочитавати? Докле ће сродни наши у старој простоти лежати и из своје простоте и неразумија таковим урежденијам начални[х] своји[х], која на саму њи[х]ову велику ползу бивају, противстајати и возмуштавати се? Зашто, како се што почне против стари[х] плесниви[х] и зарђати[х] обичаја чинити, нама[х] да вичу — „Пропадосмо! Пропаде православије!” — и да дижу руке на архијереје своје? Србљи, којима је бог дао здрав ум и поштено срце!

Та живим те богом заклињем, буди ревнитељ, но словесни и разумни ревнитељ, и кажи ми, [х]оће ли православије пропасти ако народ не буде веровати да има вампира, да има вештица, да има врачарица и по воздуху митарства? [Х]оће ли православије пропасти ако се мртви не буду око цркве, но изван градова, вароши и села закопавати? [Х]оће ли православије посрнути ако народ не буде други[х] празника кроме недеља, Христови[х] и Богородичини[х] празновати и у лености и нераденију целу трећу част године за толико множество светковина губити? Леност и нерадња, није ли смртни грех, штетан и пагубан телу и души? Зашто да не познаду да у светковању толики[х] светаца ниједна длака православија не стоји? Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола?

Кажи, брате, по души и по совести твојеј, [х]оће ли што најмање вреда благочестију и православију бити ако калуђера нестане, који нису ничим разве црним [х]аљинама, неженидбом и именом калуђери? Не би ли много полезније и боље било и за православије и за народ да се сви манастири у школе и у училишта преобрате, и с њи[х]ови до[х]отки да се воспитавају и уче сирота народња деца која намеравају да с временом свештеници и учитељи народњи буду? Нека дође највећи ревнитељ, и нека га не стоји вика с његовим анатемама, него ако је христијанин, нек ми каже, наука апостола Павла није ли православна наука, да епископ, како год презвитер и дијакон, не само може, но да мора бити једне жене муж? „Подобајет, подобајет (вели сосуд избрани) епи[с]копу бити јединија жени мужу. Која је наука православнија и благочестивија од јевангелија Спаситељева, која обличава и укорава лицемерне и дуге молитве и постове? Виче, виче благи и једини законодавац истинаго православија и благочестија, зашто људи ради человечески[х] преданија пренебрегавају и остављају заповеди божије! Правда и истина може ли православију бити противна?

Време је већ да народ позна да су црковни оци људи били и да су у многима стварма погрешили. И није се чудити. Људи никад довека, ако ће и свети бити, не могу бити безгрешни. То је све залуду; сам је једини бог совершен и без греха. За колике читамо да су свети били и чудеса чинили, пак су после свега тога у смртне грехе пали. Није ли познато да су цели сабори отаца проклетству и анатеми предали оне који ће веровати да се на[х]оде андиподи? А сад има већ близу три стотине година да је сав свет искуством познао да они оци ништа нису знали у томе и да су врло неразумно чинили проклињући друге који су разумније од њих мислили. И по правој правиди, ко другога неправедно проклиње, његова клетва мора на њега пасти. Но, бог ће милостив бити и светим оцем као и другим људма, јер су и они људи били, зато нису могли безгрешни бити. и што ћеш више! У ове погрешке поклизнули су Василије Велики, Јоан 3латоусти и Августин. Ја овде не мислим с оци процес терати, но толико роду мојему истину кажем да знаду, и да се не плаше као деца у помрчини, да, ако кад началници и поглавари буду хотели на ползу општества што против стари[х] обичаја установити, нека мисле као разумни и словесни људи, и нека се за своју простоту својеј ползи не противе.

Зашто смо друго примили од бога разум и словесност разве да се ш њима служимо, всегда мислећи и расуждавајући? Што ја могу мислити од једног човека који ми вели: теби није допуштено ни мислити ни расуждавати, или: ако се кад усудиш што мислити, да не дрзнеш што другојаче помислити него како су они и они мислили? Што ли од другога, који ме другојачије советује, говорећи, веруј евангелију које говори: „Истини поклоници клањаће се оцу небесноме духом и истиноју”, духом, сиреч памећу, разумом и словесностију, то јест знаће ком ће се клањати, како и зашто. Неће се клањати нити као бесловесна животнаја, нити као робови, но духом као разумни, словесни, свободни и као синови, духом и истиноју, сиреч тражиће и познаваће истину; неће се бојати ни страшити истине. Бог је истина! Зато, о словесни чловече, мисли, суди, расуждавај и познај. Сав свет да ти рече да си слеп, ти, имајући очи и чисто видећи, не веруј свему свету. Сав свет да ти рекне да два и два не чини четири, немој му веровати; то је против искуства. Сав свет да ти рече да ће бог у вечну муку и у вражије руке предати оне који једу у среду и у петак рибу и месо, немој му веровати. То није могуће; то ни турски цар не би учинио. То је безумије и хуљеније, рећи да праведни бог може такову ужасну и нечувену неправду учинити. Али су свети оци анатеми и вечној муци предали оне који у посте рибу и месо једу! У Том оци имаду врло криво; нити они имаду власт проклињати свет и људе, нити ће се њи[х]ова клетва ни длаке примити, нерасудна и неправедна будући. У она времена, то је некаква мода била, да народи један другог проклињу. Сад су људи много паметнији, не даду се проклињати. Не зато ако би се бојали да и[х] се клетва не прими, но примају клетву за псовку. А то није допуштено, друге који штогод другојаче од нас мисле укарати и псовати.”

Зил[отиј]: „Добро, добро! Али ти знаш да твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, како те новине од тебе чују, рећи ће да си јеретик.” Ја: „Нек реку што им драго. Ја се уздам да ће време показати да нису право имали. А неће сви рећи, не бој се; на[х]оди се у данашњи дан Србаља који мужески мисле, суде и расуждавају, А време је већ да и прости народ не варамо. Познајући чисту истину и не казујући ју, с каквом совестију мислимо пред бога доћи? Како би ко могао по правди рећи да сам јеретик, видећи јасно да ја ништа друго не потврждавам разве чисту евангелску и апостолску науку? Новине никакве не уводим, него и оне које су против светога евангелија уведене — одмећем. „Никога не проклињите, но благосливљајте; ради человеческмх преданија не остављајте заповеди божије.” Ово је кротка и блага Христа спаситеља наука! Ово ја мудрујем! Зашто ће, дакле, рећи да сам јеретик? С моје стране, ево шта ћу им ја рећи. Поштени роде српски! Мила браћо, немојте ме укоравати ни осуждавати. Расудите да ово што вам говорим, не говорим ни за какав мој интерес; не иштем од вас никаква достојинства, не иштем богатство; желим и иштем вашу ползу и исправљеније. Питајте, браћо, учене и разумне људе, које су праве и истините добродетељи евангелске? Казаће вам да су оне које се рађају из љубави к богу и к ближњему; праведно, поштено и человекољубно срце и живљење; словесна, разумна и свободна љубов ка истини. „Господу богу твојему поклониши сја и тому јединому послужиши; возљу6иши 6лижњаго твојего јако себе самаго.” Ево наука чиста и света, која узрокује све вечно и времено благополучије человеческога рода.

Сад метни прама овој науци ону другу, онда да не једеш месо, него само сир и јаја; а онда ни рибу, а онда ни зејтин ни ајвар и прочаја. Ако ли се усудиш зачинити сочивицу твоју са зејтином, проклет и анатема! Бре, буди ти паметан! Зашто проклет, и каква те је анатема нашла? „Што сам ти ја крив? Тако су свети оци установили.” Иди ти збогом! То није нимало паметно. Да наши архијереји што таково данас установе, кажи по души, би ли им ко рекао да су паметни? А што тод данас не може бити праведно, паметно и разумно, то није могло ни пре нас, нити може после нас бити.” Зил[отиј]: „То би потреба била да архијереји настоје и народу казују. А док год они муче, мора ствар остати како је.”

Ја: „Не стој, брате, ни за архијереји, веруј ти мени. Ми данас имадемо архијереја учени[х] и разумни[х], свободни[х] сваке сујеверице и фанатичества. Но, да право речемо, незнање и простота народа свему је узрок. А знаш каково је устремљеније народа кад мисли да ревнује за веру и закон? Зато нејма ти никакова другога средствија разве наука и књиге. Учени људи ваља да на простом језику пишу и тако мало-помало обикнуће се сав народ мислити и расуждавати сврх сваке ствари. А друго, сву ону децу која мисле да свештеници буду — на науку, на науку! И како сви мирски свештеници буду просвештени, у мало времена просветиће се и народ; и онда моћи ће архијереји своју дужност чинити. Казивао сам ти пре неколико дана што се је једном нашем епископу у Вршцу случило пре три или четири године; пак сад суди, ко би био рад да га пијани и разјарени људи чупају и газе.”

Зил[отиј]: „Право велиш! И код нас у Грецији на[х]оди се правдољубиви[х] епископа и свештеника који уздишу и жале се на злоупотребљенија која бивају, а најпаче зли и опаки обичаји да калуђери носе по вароши, по сели, по кућа и по пазари пуне сандучиће костију ручни[х], ножни[х], леђни[х] и свега тела, а најпаче множество зуба. Бог и[х] вишњи знао чији ли су, какви ли су! Кажу да су тога и тога свеца кости и зуби; принуждавају људе да и[х] целивају и да милостињу на њих дају. Није то све. Носе и којекаква парчета стари[х] [х]аљина, па кажу или да су од Богородичине [х]аљине, или од ког другог свеца. Носе и парчеца гвожђа, уверавајући да су од апостола Петра веригâ или од Христових ексера. Носе којекакво трње, аки би од Христова венца било. Што ћеш више? Носе грудве црне земље, издајући и заклињући се да су помешане с крвљу тога и онога мученика. Јудеји нам се смеју и ругају и веле да смо гори од стари[х] идолопоклоника, јер они нису се клањали костима, крпама, грудвама, гвожђу и трњу. А Турци не остају само при посмејавању, но гаде се, псују, руже, пљују на калуђере и њихове сандучиће.

„Што мислиш, како је разумним Греком тај покор и срамоту гледати, а најпаче архијерејем? Но шта ћеш да чине? Увео се и укоренио тај стари обичај; прости народ неће да остане без моштију и костију. Ко би се усудио рећи да све те мошти и кости и зубове и парчета хаљина и гвожђа и грудве у земљу ваља закопати? У земљу! Нама[х] би се прости народ заједно с калуђери, који с тима стварма тргују и новце купе, на њега подигли, узбунили и за јеретика би га огласили. Ништа друго, дакле, разве бог да се смилује да се кад оне земље освободе и да се наука уведе; и тако шат се кад сујеверије и злоупотребљенија истребе и искорене.”

Ја: „Све ја то знам, брате Зилотије, и све то што кажеш очима мојима сам гледао на калавритском и триполицком пазару у Мореји. Познавао сам и једног учитеља, именем Партенија, у Триполици, који би горко жалио против ови[х] бедни[х] обичаја, против који[х] и књигу је једну на простом греческом језику издао био. Но, погоди шта је било! Све су му књиге сажегли и за малим је остало да нису и њега заједно с књигама спалили; и да су смели од Турака, заисто би га сажегли жива, јер се је усудио био против сабора, дуги[х] постова и мртвих костију писати. Но, благодареније буди благому небесному промислу, у овим просвештеним земљама, ја се тога не имам бојати. А најпаче, познавајући мужествени характер и поштено срце свију славеносерпски[х] народа од Чрне Горе до Баната, уздам се да ћеду с љубовију примити моја представљенија; познаће моје чистосрдечно, беспристрасно и братољубно намерније. Притом молим богољубиве архијереје и проче свештенике и дијаконе мирске да по души и по совести својеј кажу народу јесам ли, следујући чистој евангелској науци, писао. А сврх свега, бог преблаги и милостиви, који је сам вечна правда и истина, да се смилује на све нас, да нам отвори очи ума да познамо шта је полезно и потребно нашему благополучију временому и вечному.”

Конац прве части

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.