После окова (1919)
Стресли смо са руку ланце звери слепе,
Сад хватамо вољно за рала и бране -
Окрешимо гњиле и кржљаве гране,
Нек' плодови сину сви до круне лепе!
Сад су наших душа раздрешена крила -
Полетимо њима на врхове дела,
У ловоре светле више златних врела,
Да би свака златна к'о луч зоре била!
Сад не крије наше очи беде тама,
Па к'о верни стуби свог дома - свог храма,
Сви мотримо будно где нам броди броде!
Нека хрле жалу без леда и снега,
Онамо, где вечно песме звоне с брега,
Високо, под златним палмама слободе!