Posle okova (1919)
Stresli smo sa ruku lance zveri slepe,
Sad hvatamo voljno za rala i brane -
Okrešimo gnjile i kržljave grane,
Nek' plodovi sinu svi do krune lepe!
Sad su naših duša razdrešena krila -
Poletimo njima na vrhove dela,
U lovore svetle više zlatnih vrela,
Da bi svaka zlatna k'o luč zore bila!
Sad ne krije naše oči bede tama,
Pa k'o verni stubi svog doma - svog hrama,
Svi motrimo budno gde nam brodi brode!
Neka hrle žalu bez leda i snega,
Onamo, gde večno pesme zvone s brega,
Visoko, pod zlatnim palmama slobode!