После милијон година/ЧИН II
| ←ЧИН I | После милијон година Писац: Драгутин Илић ЧИН II |
ЧИН III→ |
У врту Зоранову. Врт је обрастао тропским растињем и цвећем. Међу палмама и џбуњем хладњаци. У дну врта женски кип, налик Венусу.
(Данијел стоји пред кипом; са прекрштеним рукама посматра.)
ДАНИЈЕЛ: Још један остатак људске уметности. Античка вештина постигла је у њојзи своје савршенство. Како је дивна скамењена божица! Само што не проговори. Та то је твој лик, Светлано! Познајем та хладна уста по којима се прелива зорино руменило; то мраморно чело на коме почива вечити мраз. Сиђи, о, сиђи, хладни кипе! Зар је тако немоћан прометејски огањ, који из моје душе букти? Осећаш ли како те загрева? Ево, ево, ја ћу унети ватру живота у хладни камен. (Загрли кип и љуби га.) Проговори! Подигни камене руке да ме од себе отиснеш. Расклопи мраморна уста да узвикну пламеним гневом: „Одлази, недостојни; овако савршену лепоту не скрнави твојим уснама!“ Ама ти ћутиш? Ти не осећаш? Сиђи! Ха, ха, ха! Камено потомство твоје креће се и живи; али не животом и болима људским; њега храни неосетљива вечност; оно живи у хладној смрти, хладна стено: Чујеш ли, чујеш? Нису ово деца Човечанства, него твоја. Та шта ме погледаш тим мртвачким погледом? Ја хоћу живот а ти ми нудиш смрт! склањај се од мене, гадна утворо, или тако ми спаса, ја ћу те сад у прах сурвати! (Обухвата кип да га извали.)
(Натан који је на последње речи дошао и Данијел.)
НАТАН: Стани, безумниче!
ДАНИЈЕЛ: Ха, ха, ха! Мудрац; Ево мудрога Човека! Код њега је скривена тајанствена књига победе! Из ње се он учи варљивим мађијама. Човече, шта хоћеш од мене? Зар не видиш ову силну буру, која је завитлала грдне таласе да потопе трошну лађу, коју си својом руком у пропаст отиснуо? По разјареном небу витлају се грдни облаци, а гром се пролама и потреса Васиону. Слушај, слушај, како хуји! На крилима вихора узјахала је гадна хавет, разјапила је чељусти и урла страховитим гласом; а пламеним бичем шиба бесне коњице! То је онај страховити титан, који је са својих грбина збацио куглу земаљску и раскинувши окове, који га стезаху, јури сада да је у прах поруши. Ено га, ено! Осећам оштре канџе његове како се забадају у срце Земљино. Гони бесну неман! Отерај је у бездно неврата, да не потопи немоћни брод, у који си најмилије благо сложио! Шта? Ти нећеш? О, милост, милост! Смилуј се на несрећног Данијела! Спасавај га, докле га нису бесни таласи собом одвукли!
НАТАН: Сине мој!
ДАНИЈЕЛ: Оче, јадни оче! (Наслања се на кип и бризне у плач.)
НАТАН: Плачи, плачи! За очајну душу сузе су мелем, који утишава бол. Јадно дете! пољуби га у чело горка је судбина наша; а теби је намењено, да на својој души понесеш највећи терет васцелога Човечанства.
ДАНИЈЕЛ: Да силна терета!
НАТАН: Таква је воља судбине, а ми смо дужни сносити све боле и невоље, снагом Човечанства.
ДАНИЈЕЛ: Докле нас ти боли у гроб не одгоне.
НАТАН: Докле их не савладамо.
ДАНИЈЕЛ: Ох, Боже! Је ли ово твоја воља да тако страдам?
НАТАН: Умири се! Зар не видиш да си још слаб од ране, коју ти Биљан зададе? Да не беше Светлане, данас те не бих живога гледао. Само њојзи имаш да захвалиш за нови живот.
ДАНИЈЕЛ: Боље кажи: за нову смрт!
НАТАН: Безумниче! Из тебе не говори Човек!
ДАНИЈЕЛ: Зашто да ме спасе. кад ми је смрт сто пут милија? Она је извидала једну рану, али ко ће ми извидати ону, коју ми је она сама дубоко у срцу и души оставила?
НАТАН: Време и познавање самога себе.
ДАНИЈЕЛ: Спори видари!
НАТАН: Али и поуздани.
ДАНИЈЕЛ: Не могу их дочекати; јер овом болу нема лека.
НАТАН: Дочекаћеш их, ако у часу очајања будеш помишљао на твога старог оца, који има једину сласт живота да на твојим рукама издахне. Та ти волиш свога оца; је ли да ћеш за ради мира његовог себе савлађивати?
ДАНИЈЕЛ: Зар не видиш како се трудим?
НАТАН: Видим и нека си благословен, сине мој! Утешиш ли мене, старога, и тебе ће Бог утешити.
ДАНИЈЕЛ: Да Бог да!
НАТАН: Зоран ме је послао теби да те њему одведем. Иди, сине, јер је опасно да се сам у врту бавиш. Биљан тражи, прилике да те наново ухвати.
ДАНИЈЕЛ: Где је Зоран?
НАТАН: У својој одаји. Он се спрема на пут.
ДАНИЈЕЛ: Добро, ја идем. (Оде.)
НАТАН: (Сам.) О, вечна сило! Ти, која владаш световима и покрећеш Васиону; ти свемогући! Желео сам да ме примиш себи? а сада те молим: Оснажи ме, продужи живот мој ради оног невољника! Дај ми само толико моћи да га утешим и на прави пут изведем, па ме онда узми себи! (Седа под хладњак и замисли се.)
(Долазе Светлана и Санко.)
СВЕТЛАНА: А где је отпутовао Зоран?
САНКО: На Меркур. Повела се тамо распра о тим твојим животињама. Биљан и Зорка доказивали су да су те животиње нека врста „папагај-мајмуна“ а никако наши праоци од којих смо ми постали. Лаган напротив вели, да је то врста неких мајмуна која је била отац нашим праоцима. Сад замисли, због те две животиње начинила се читава гунгула. Нико не ради ништа, него се поделили у два табора па ту већ 10 дана само седе и размишљавају. Сви су послови, услед тога, застали: кише падају једнако, а они ни да се сете, те да Зорановом справом уклоне сувишне облаке. Казали су, да ће тако седети и једнако размишљавати све докле им не набавите да се једном коначно расправи то замршено питање.
СВЕТЛАНА: Па шта ће им Зоран тамо?
САНКО: Да им објасни ствар и да их умири. А после тога, мени се чини да је ту и Биљанова рука умешана. Мислили су, ако уклоне Зорана од куће да ће тим лакше похватати те животиње.
СВЕТЛАНА: Зар је Биљан овде?
САНКО: Ту је. Он се са Зорком прикрива међу грањем и лишћем палмовим.
СВЕТЛАНА: Баш ти Меркуријанци! Хтели би све реткости земаљске да себи приграбе.
САНКО: Шта ћеш, кад им је таква нарав. Тек нешто се и за њих мора учинити. Ето, неће ништа да раде. Једнако седе, па веле: „Макар се и Меркур под нама провалио ми ћемо само размишљавати и нећемо се маћи!“
СВЕТЛАНА: Па добро, добро. Поклонићу им једну животињу, само нек се стрпе мало.
САНКО: Како, јеси ли их већ упитомила?
СВЕТЛАНА: Натана јесам. Али Данијела никако. Ја га једнако проучавам. Нашла сам да несавршенство и њихова смрт долази од многих болести које се са њима рађају и за које он вели да се зову „љубав, мржња“.
САНКО: А није ти изближе објаснио, шта значи то?
СВЕТЛАНА: Он ми је објаснио, само ја не могу никако да разумем.
САНКО: А ти припази ноћас. Зорка је нагонила Биљана да још сада узму Данијела.
СВЕТЛАНА: Ноћас ћу бити сама; ти остани код мене.
САНКО: Остаћу, јер ме је и сам Зоран молио.
СВЕТЛАНА: Добро. Колико дана?
САНКО: Само 10.
СВЕТЛАНА: Не заборави да сутра изађемо мало преко мора а треба да спремиш још кога да ти буду на руци, ако би Биљан што покушао.
САНКО: Не брини: ја одох да наредим.
(Оде.)
(Светлана полази хладњаку и спази Натана.)
СВЕТЛАНА: А гле, ти си, Натане? Где је Данијел? Како му је?
НАТАН: Већ је устао. Рана му је подпуно залечена.
СВЕТЛАНА: Дакле, сад му она неће сметати да ходи и говори?
НАТАН: Не.
СВЕТЛАНА: И сад је здрав?
НАТАН: Од Биљанове ране да; али од оне, коју си му ти надала он јако болује.
СВЕТЛАНА: Како то?
НАТАН: Зар није говорио с тобом?
СВЕТЛАНА: Јесте: али ја га ни мало нисам разумела. Видим да нешто хоће, али шта, то не зна да ми каже. Вели, да ће због мене умрети, да ће се убити.
НАТАН: Јер те љуби.
СВЕТЛАНА: То ми је и сам казао; али ја не могу да разумем шта хоће с тим.
НАТАН: А то и јесте прави узрок од чега пати.
СВЕТЛАНА: Можда ћу га доцније и разумети. Где је он?
НАТАН: У својој одаји.
СВЕТЛАНА: Кажи му да дође.
НАТАН: Одмах. Дао би Бог да га ма како разумеш! (Оде.)
(Светлана сама.)
СВЕТЛАНА: Занимљиве животиње. Баш добро што их је Зоран похватао те их могу из ближе посматрати. Дакле, такви су били наши праоци? Чудновато! Умирали, гинули, од најмањег поветарца зазирали! Љубав, мржња, незадовољство. Ове чудне неразговетне речи све их то покретало на скору смрт, а ништа им није живота давало. То ће можда и бити узрок што нису, као и ми вечити.
(Долази Данијел. Светлана је у хладњаку, седи и посматра га.)
ДАНИЈЕЛ: (Не видећи је.) Па ипак неки унутрашњи глас наде као да ми каже: „Немој веровати!“ Можда су други појмови, којима они означавају своје осећање; можда је други начин, којим се код њих заталасава море среће и болова љубавних, а ја не знам да га пронађем само? Ко зна? Можда ја нисам имао право до сада? Живети а не осећати! Не знати за борбу у души, то је немогуће! Не, не, она мора осећати! Ако су ти осећаји код ње и успавани, ја ћу их пробудити. Ватром моје љубави запалићу душу њезину! Та један зрачак што у мени пламти, кад би се дотакао срца њезиног, не бих пожалио да умрем. Страшно је то живети међу неосетљивим лешевима, који се крећу; међу каменим киповима, који су вечито хладни.
СВЕТЛАНА: (Која га једнако мотри.) Како је опао! Данијеле!
ДАНИЈЕЛ: (Угледав је.) Ти си ме звала, Светлано?
СВЕТЛАНА: Звала сам те. Ходи овамо. Тако, посади се ту, код мојих ногу. Хоћу да се забављам с тобом. (Данијел седа код ногу њезиних.)
СВЕТЛАНА: (Ухвати га рукама за главу и управља у вис.) Погледај ме у очи; како су ти зенице светле; чисто пламте.
ДАНИЈЕЛ: Тако, тако! Не уклањај само те лепе ручице. Гледај ме, само гледај; та и твоје очи пламте чудним пламом. О, што неће да ме сажежу, убију.
СВЕТЛАНА: Зар није боље живети?
ДАНИЈЕЛ: За мене, не! Онај, који би ме убио, спасао би ме.
СВЕТЛАНА: Твој отац друкчије мисли. Он хоће да ти живиш.
ДАНИЈЕЛ: Јер ме љуби; јер би и он од туге за мном умро.
СВЕТЛАНА: Љубав? Туга? Колико сам пута чула за та чуда, која су ваше племе затрла. То су опаке болести.
ДАНИЈЕЛ: (Тужно.) Зацело!
СВЕТЛАНА: А ти сада патиш и од туге и љубави?
ДАНИЈЕЛ: (Гледа је жељно, држећи је за руку.) И љубави!
СВЕТЛАНА: А што ме тако гледаш? Та твоје се лице мења!
ДАНИЈЕЛ: Ћути, ћути; овако ми је добро!
СВЕТЛАНА: Да питам Санка; можда ће он знати, како се љубав лечи?
ДАНИЈЕЛ: Ох, не спомињи ми то име. Он ми не може помоћи. Мелем почива само у једној руци, у твојој, Светлана.
СВЕТЛАНА: Па што ми не кажеш како се зове?
ДАНИЈЕЛ: (Нежно.) Љубав?
СВЕТЛАНА: Опет: љубав! Где да је нађем?
ДАНИЈЕЛ: У срцу, Светлано! Тамо где почива успавано легло свију страсти. У души, где је извор живота.
СВЕТЛАНА: Тако, дакле: у срцу? Сад разумем! Љубав и туга леже у срцу. Свима невољама што те муче узрок је срце. Али како да те од срца спасем? Зар би га могла ишчупати из тебе, а да те не упропастим?
ДАНИЈЕЛ: (Очајно.) Та ти га већ чупаш!
СВЕТЛАНА: Шта ти је сад? Ти си побледео?
ДАНИЈЕЛ: (Спушта главу у њено крило.) Остави ме да се ту одморим. Та то је ужасно?
СВЕТЛАНА (Покрива му лице рукама.) Како је овде врело.
ДАНИЈЕЛ: Јер ме жеже.
СВЕТЛАНА: Да л' ти је тешка та ватра?
ДАНИЈЕЛ: И сувише! Ако је ти не ублажиш, сагореће ме.
СВЕТЛАНА: Само како? Ја већ пристајем.
ДАНИЈЕЛ: (Диже се.) Пристајеш? Ходи! Дозволи ми да пољубим те очи. Дај да притиснем моје усне на најсветлије огледало у коме се твоја душа огледа.
СВЕТЛАНА: Добро; учини тако.
ДАНИЈЕЛ: (Весело.) Хоћеш? Ја сам спасен; јер ти већ осећаш.
СВЕТЛАНА: (Сагиње своје лице њему.) Но? (Данијел је загрли и љуби једнако.)
СВЕТЛАНА: Данијеле, пуштај! Шта ти је?
ДАНИЈЕЛ: (Држећи је још.) Осећаш ли? Да ли осећаш сад?
СВЕТЛАНА: Пусти ме! Како да не осећам? Ето, хоћеш да ми подереш хаљину.
ДАНИЈЕЛ: (Пушта је, с болом.) Да подерем хаљину? Та то је ужасно.
СВЕТЛАНА: Дакле, то је пољубац?
ДАНИЈЕЛ: На мраморном кипу!
СВЕТЛАНА: Па сад какву си корист тиме добио?
ДАНИЈЕЛ: Корист? — Ха, ха, ха!
СВЕТЛАНА: Неразумљиво! Толико патити само за то да се својим уснама туђег образа дотакне?
ДАНИЈЕЛ: Небо, где сам ја? Је ли ово жена?
СВЕТЛАНА: Већ је и сумрак. Хајдемо дома.
ДАНИЈЕЛ: (Узбуђено.) Немој још; почекај... не сад! Ја не знам како ћу провести целу ноћ без тебе. Волео бих да се ни за часак од тебе ме растанем.
СВЕТЛАНА: Па то је лако: хајдмо у моју ложницу. И сама не желим да ове ноћи будем без тебе; јер сам дознала, да ће Биљан покушати своју отмицу још једном.
ДАНИЈЕЛ: (Радосно.) У твоју ложницу? Чујем ли добро?
СВЕТЛАНА: Но? Зашто се устежеш? Зар нећеш?
ДАНИЈЕЛ: Идоле мој! Како те обожавам! Хајдмо, о, хајдмо!
СВЕТЛАНА: Хајдмо, дакле! (Ухвати му руку и пођу.)
ДАНИЈЕЛ: Јеси ли видела како је први пољубац моју тугу олакшао?
СВЕТЛАНА: Да сам знала да је у томе твој лек, одавно бих ти га дала.
ДАНИЈЕЛ: Дакле, нећеш бранити кад год то захтем?
СВЕТЛАНА: Кад год ти је воља. Тиме ми не одузимаш ништа.
ДАНИЈЕЛ: (Обухвати руком њезин пас.) Погледај само, мила Светлано, како се у тамној вечери прелива руменило залазећег сунца. Ето тако ти је сада и у мојој души. У вечитој тами почивала је она, а сада је као руменило сунца озарава онај први пољубац. Гледај, диви се! Јер све ово руменило, које се над сананом природом као осмејак дивне божице прелива утрнуће, а на место њега завладаће тамна ноћ.
СВЕТЛАНА: То је сасвим природно.
ДАНИЈЕЛ: Али ова ноћ неће бити пуна таме. Ватром љубави моје ужећи ћу две најсветлије звезде небесне, које ће милим зрацима озарити стазу моје љубави.
СВЕТЛАНА: Какве звезде?
ДАНИЈЕЛ: (Нежно.) Твоје очи!
СВЕТЛАНА: Мислиш да су оне толико светле?
ДАНИЈЕЛ: Још светлије.
СВЕТЛАНА: (Гледа га.) Ти опет бунцаш? Шта ти је сад?
ДАНИЈЕЛ: Ћути, ћути! Не буни ми снове, који се у мојој души јављају. Пусти ме да сањам о оном што сам угледао још онога дана, кад се ти играше покрај реке са цветом ружице. Још онда хтедох припасти твојим ногама те да те замолим за ропство. О, како сам завидео ружици чије си листиће својом руком кидала.
СВЕТЛАНА: Променио си се. Ниси више блед, као малочас, а очи ти блаже сјају.
ДАНИЈЕЛ: Јер си упитомила звера, који ми пакленим канџама срце раздираше.
СВЕТЛАНА: Покушаћу да га са свим упитомим. Хајдмо. (Оду.)
(Долази Натан и застаје, гледајући за њима.)
НАТАН: Безумно дете! И не опажа да се то на њега насмешио варљиви зрачак среће. Притајио се бол само за то да са јачим бесом доцније плане. Не, Данијеле. У њезиној души нема оне моћи, која разблажује. Љуто си се преварио ако мислиш да ћеш тим пламеном камен запалити, да ћеш човечанским осећањима пробудити дух идеала. У заносу своме и не видиш да си то загрлио онај исти мраморни кип који си мало час хтео у комађе разбити. (Пође.)
(С једне стране долази Биљан а са друге Зорка.)
БИЉАН: Стој!
ЗОРА: Стани!
НАТАН: Шта ћете са мном?
БИЉАН: Ти знаш.
НАТАН: (За себе.) Свршава се! Збогом, Данијеле!
ЗОРА: Не требаш нам ти; него кажи где је Данијел?
НАТАН: Не знам.
БИЉАН: Нећемо ти ништа, ако кажеш где је он?
НАТАН: Шта хоћете с њим?
ЗОРА: Обећали смо да се без њега не враћамо на Меркур.
НАТАН: Ама разумите. Ви га не бисте могли тамо живог однети.
ЗОРА: Шта то мари? Ми ћемо му још овде кожу испунити.
НАТАН: Ја не знам где је.
ЗОРА: Ми смо га видели кад га је Светлана собом одвела. Биљане, чувај ти тога, а ја одох за њима
НАТАН: Узалуд она те неће пустити.
БИЉАН: А ти га изазови.
НАТАН: То нећу никад учинити!
БИЉАН: Нећеш?
НАТАН: Никако!
БИЉАН: Ама разуми, глупа животињо, ми смо обећали, да га још ове ноћи однесемо
НАТАН: Обећајте ми да га нећете дирати, па онда узмите мене. Поштедите га! Та он је тако млад! А и на што вам он? Он неће бити тако занимљив као ја, јер нема ни ово браде ни косе. Та он се готово и не разликује од вас. А ја? Ја сам са свим друкчији, ето видите!
БИЉАН: Шта велиш, Зоро?
ЗОРА: Ја бих волела оног. Ах, кад већ није друге...
БИЉАН: Онда ћемо овога. (Вади нож.)
НАТАН: Стани, још мало. Да погледам последњи пут на плаво небо и на одају мога Данијела. Збогом, сине мој! Својом ћу крвљу искупити живот твој! Тако! Сад сам готов. Удрите! (Биљан замахне ножем.)
(Улази Санко са неколицином.)
САНКО: Охо, Биљане! Нећемо тако.
БИЉАН: Остави да свршим посао. Ја га морам имати.
САНКО: Знам, знам; али Светлана ти није дозволила.
ЗОРА: Ако не дате овога, ми ћемо примамити Данијела. Ја га морам за себе укротити.
САНКО: Тако што само Светлана може.
ЗОРА: Ушла сам јој у траг. Сад и ја знам како се „Човек“ укроћује.
САНКО: Покушај, ако можеш!
ЗОРА: Баш малочас она га је, на овом месту, кротила. Прво је метнула његову главу у своје крило, а затим је прислонила своје лице на усне његове; па га је на послетку позвала у одају да тамо укроћавање продуже.
САНКО: Хајдмо њима. И мене занима та млада животиња, која толико дивљачи. Ова је већ са свим питома. (Оду.)
НАТАН: Ах, да? Ми смо животиње, које сада укроћавају!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|