Posle milijon godina
Pisac: Dragutin Ilić
ČIN II



ČIN II.

U vrtu Zoranovu. Vrt je obrastao tropskim rastinjem i cvećem. Među palmama i džbunjem hladnjaci. U dnu vrta ženski kip, nalik Venusu.

POJAVA I.


(Danijel stoji pred kipom; sa prekrštenim rukama posmatra.)

DANIJEL: Još jedan ostatak ljudske umetnosti. Antička veština postigla je u njojzi svoje savršenstvo. Kako je divna skamenjena božica! Samo što ne progovori. Ta to je tvoj lik, Svetlano! Poznajem ta hladna usta po kojima se preliva zorino rumenilo; to mramorno čelo na kome počiva večiti mraz. Siđi, o, siđi, hladni kipe! Zar je tako nemoćan prometejski oganj, koji iz moje duše bukti? Osećaš li kako te zagreva? Evo, evo, ja ću uneti vatru života u hladni kamen. (Zagrli kip i ljubi ga.) Progovori! Podigni kamene ruke da me od sebe otisneš. Rasklopi mramorna usta da uzviknu plamenim gnevom: „Odlazi, nedostojni; ovako savršenu lepotu ne skrnavi tvojim usnama!“ Ama ti ćutiš? Ti ne osećaš? Siđi! Ha, ha, ha! Kameno potomstvo tvoje kreće se i živi; ali ne životom i bolima ljudskim; njega hrani neosetljiva večnost; ono živi u hladnoj smrti, hladna steno: Čuješ li, čuješ? Nisu ovo deca Čovečanstva, nego tvoja. Ta šta me pogledaš tim mrtvačkim pogledom? Ja hoću život a ti mi nudiš smrt! sklanjaj se od mene, gadna utvoro, ili tako mi spasa, ja ću te sad u prah survati! (Obuhvata kip da ga izvali.)

POJAVA II.


(Natan koji je na poslednje reči došao i Danijel.)

NATAN: Stani, bezumniče!
DANIJEL: Ha, ha, ha! Mudrac; Evo mudroga Čoveka! Kod njega je skrivena tajanstvena knjiga pobede! Iz nje se on uči varljivim mađijama. Čoveče, šta hoćeš od mene? Zar ne vidiš ovu silnu buru, koja je zavitlala grdne talase da potope trošnu lađu, koju si svojom rukom u propast otisnuo? Po razjarenom nebu vitlaju se grdni oblaci, a grom se prolama i potresa Vasionu. Slušaj, slušaj, kako huji! Na krilima vihora uzjahala je gadna havet, razjapila je čeljusti i urla strahovitim glasom; a plamenim bičem šiba besne konjice! To je onaj strahoviti titan, koji je sa svojih grbina zbacio kuglu zemaljsku i raskinuvši okove, koji ga stezahu, juri sada da je u prah poruši. Eno ga, eno! Osećam oštre kandže njegove kako se zabadaju u srce Zemljino. Goni besnu neman! Oteraj je u bezdno nevrata, da ne potopi nemoćni brod, u koji si najmilije blago složio! Šta? Ti nećeš? O, milost, milost! Smiluj se na nesrećnog Danijela! Spasavaj ga, dokle ga nisu besni talasi sobom odvukli!
NATAN: Sine moj!
DANIJEL: Oče, jadni oče! (Naslanja se na kip i brizne u plač.)
NATAN: Plači, plači! Za očajnu dušu suze su melem, koji utišava bol. Jadno dete! poljubi ga u čelo gorka je sudbina naša; a tebi je namenjeno, da na svojoj duši poneseš najveći teret vasceloga Čovečanstva.
DANIJEL: Da silna tereta!
NATAN: Takva je volja sudbine, a mi smo dužni snositi sve bole i nevolje, snagom Čovečanstva.
DANIJEL: Dokle nas ti boli u grob ne odgone.
NATAN: Dokle ih ne savladamo.
DANIJEL: Oh, Bože! Je li ovo tvoja volja da tako stradam?
NATAN: Umiri se! Zar ne vidiš da si još slab od rane, koju ti Biljan zadade? Da ne beše Svetlane, danas te ne bih živoga gledao. Samo njojzi imaš da zahvališ za novi život.
DANIJEL: Bolje kaži: za novu smrt!
NATAN: Bezumniče! Iz tebe ne govori Čovek!
DANIJEL: Zašto da me spase. kad mi je smrt sto put milija? Ona je izvidala jednu ranu, ali ko će mi izvidati onu, koju mi je ona sama duboko u srcu i duši ostavila?
NATAN: Vreme i poznavanje samoga sebe.
DANIJEL: Spori vidari!
NATAN: Ali i pouzdani.
DANIJEL: Ne mogu ih dočekati; jer ovom bolu nema leka.
NATAN: Dočekaćeš ih, ako u času očajanja budeš pomišljao na tvoga starog oca, koji ima jedinu slast života da na tvojim rukama izdahne. Ta ti voliš svoga oca; je li da ćeš za radi mira njegovog sebe savlađivati?
DANIJEL: Zar ne vidiš kako se trudim?
NATAN: Vidim i neka si blagosloven, sine moj! Utešiš li mene, staroga, i tebe će Bog utešiti.
DANIJEL: Da Bog da!
NATAN: Zoran me je poslao tebi da te njemu odvedem. Idi, sine, jer je opasno da se sam u vrtu baviš. Biljan traži, prilike da te nanovo uhvati.
DANIJEL: Gde je Zoran?
NATAN: U svojoj odaji. On se sprema na put.
DANIJEL: Dobro, ja idem. (Ode.)

POJAVA III.


NATAN: (Sam.) O, večna silo! Ti, koja vladaš svetovima i pokrećeš Vasionu; ti svemogući! Želeo sam da me primiš sebi? a sada te molim: Osnaži me, produži život moj radi onog nevoljnika! Daj mi samo toliko moći da ga utešim i na pravi put izvedem, pa me onda uzmi sebi! (Seda pod hladnjak i zamisli se.)

POJAVA IV.


(Dolaze Svetlana i Sanko.)

SVETLANA: A gde je otputovao Zoran?
SANKO: Na Merkur. Povela se tamo raspra o tim tvojim životinjama. Biljan i Zorka dokazivali su da su te životinje neka vrsta „papagaj-majmuna“ a nikako naši praoci od kojih smo mi postali. Lagan naprotiv veli, da je to vrsta nekih majmuna koja je bila otac našim praocima. Sad zamisli, zbog te dve životinje načinila se čitava gungula. Niko ne radi ništa, nego se podelili u dva tabora pa tu već 10 dana samo sede i razmišljavaju. Svi su poslovi, usled toga, zastali: kiše padaju jednako, a oni ni da se sete, te da Zoranovom spravom uklone suvišne oblake. Kazali su, da će tako sedeti i jednako razmišljavati sve dokle im ne nabavite da se jednom konačno raspravi to zamršeno pitanje.
SVETLANA: Pa šta će im Zoran tamo?
SANKO: Da im objasni stvar i da ih umiri. A posle toga, meni se čini da je tu i Biljanova ruka umešana. Mislili su, ako uklone Zorana od kuće da će tim lakše pohvatati te životinje.
SVETLANA: Zar je Biljan ovde?
SANKO: Tu je. On se sa Zorkom prikriva među granjem i lišćem palmovim.
SVETLANA: Baš ti Merkurijanci! Hteli bi sve retkosti zemaljske da sebi prigrabe.
SANKO: Šta ćeš, kad im je takva narav. Tek nešto se i za njih mora učiniti. Eto, neće ništa da rade. Jednako sede, pa vele: „Makar se i Merkur pod nama provalio mi ćemo samo razmišljavati i nećemo se maći!“
SVETLANA: Pa dobro, dobro. Pokloniću im jednu životinju, samo nek se strpe malo.
SANKO: Kako, jesi li ih već upitomila?
SVETLANA: Natana jesam. Ali Danijela nikako. Ja ga jednako proučavam. Našla sam da nesavršenstvo i njihova smrt dolazi od mnogih bolesti koje se sa njima rađaju i za koje on veli da se zovu „ljubav, mržnja“.
SANKO: A nije ti izbliže objasnio, šta znači to?
SVETLANA: On mi je objasnio, samo ja ne mogu nikako da razumem.
SANKO: A ti pripazi noćas. Zorka je nagonila Biljana da još sada uzmu Danijela.
SVETLANA: Noćas ću biti sama; ti ostani kod mene.
SANKO: Ostaću, jer me je i sam Zoran molio.
SVETLANA: Dobro. Koliko dana?
SANKO: Samo 10.
SVETLANA: Ne zaboravi da sutra izađemo malo preko mora a treba da spremiš još koga da ti budu na ruci, ako bi Biljan što pokušao.
SANKO: Ne brini: ja odoh da naredim.

(Ode.)

POJAVA V.


(Svetlana polazi hladnjaku i spazi Natana.)

SVETLANA: A gle, ti si, Natane? Gde je Danijel? Kako mu je?
NATAN: Već je ustao. Rana mu je podpuno zalečena.
SVETLANA: Dakle, sad mu ona neće smetati da hodi i govori?
NATAN: Ne.
SVETLANA: I sad je zdrav?
NATAN: Od Biljanove rane da; ali od one, koju si mu ti nadala on jako boluje.
SVETLANA: Kako to?
NATAN: Zar nije govorio s tobom?
SVETLANA: Jeste: ali ja ga ni malo nisam razumela. Vidim da nešto hoće, ali šta, to ne zna da mi kaže. Veli, da će zbog mene umreti, da će se ubiti.
NATAN: Jer te ljubi.
SVETLANA: To mi je i sam kazao; ali ja ne mogu da razumem šta hoće s tim.
NATAN: A to i jeste pravi uzrok od čega pati.
SVETLANA: Možda ću ga docnije i razumeti. Gde je on?
NATAN: U svojoj odaji.
SVETLANA: Kaži mu da dođe.
NATAN: Odmah. Dao bi Bog da ga ma kako razumeš! (Ode.)

POJAVA VI.


(Svetlana sama.)

SVETLANA: Zanimljive životinje. Baš dobro što ih je Zoran pohvatao te ih mogu iz bliže posmatrati. Dakle, takvi su bili naši praoci? Čudnovato! Umirali, ginuli, od najmanjeg povetarca zazirali! Ljubav, mržnja, nezadovoljstvo. Ove čudne nerazgovetne reči sve ih to pokretalo na skoru smrt, a ništa im nije života davalo. To će možda i biti uzrok što nisu, kao i mi večiti.

POJAVA VII.


(Dolazi Danijel. Svetlana je u hladnjaku, sedi i posmatra ga.)

DANIJEL: (Ne videći je.) Pa ipak neki unutrašnji glas nade kao da mi kaže: „Nemoj verovati!“ Možda su drugi pojmovi, kojima oni označavaju svoje osećanje; možda je drugi način, kojim se kod njih zatalasava more sreće i bolova ljubavnih, a ja ne znam da ga pronađem samo? Ko zna? Možda ja nisam imao pravo do sada? Živeti a ne osećati! Ne znati za borbu u duši, to je nemoguće! Ne, ne, ona mora osećati! Ako su ti osećaji kod nje i uspavani, ja ću ih probuditi. Vatrom moje ljubavi zapaliću dušu njezinu! Ta jedan zračak što u meni plamti, kad bi se dotakao srca njezinog, ne bih požalio da umrem. Strašno je to živeti među neosetljivim leševima, koji se kreću; među kamenim kipovima, koji su večito hladni.
SVETLANA: (Koja ga jednako motri.) Kako je opao! Danijele!
DANIJEL: (Ugledav je.) Ti si me zvala, Svetlano?
SVETLANA: Zvala sam te. Hodi ovamo. Tako, posadi se tu, kod mojih nogu. Hoću da se zabavljam s tobom. (Danijel seda kod nogu njezinih.)
SVETLANA: (Uhvati ga rukama za glavu i upravlja u vis.) Pogledaj me u oči; kako su ti zenice svetle; čisto plamte.
DANIJEL: Tako, tako! Ne uklanjaj samo te lepe ručice. Gledaj me, samo gledaj; ta i tvoje oči plamte čudnim plamom. O, što neće da me sažežu, ubiju.
SVETLANA: Zar nije bolje živeti?
DANIJEL: Za mene, ne! Onaj, koji bi me ubio, spasao bi me.
SVETLANA: Tvoj otac drukčije misli. On hoće da ti živiš.
DANIJEL: Jer me ljubi; jer bi i on od tuge za mnom umro.
SVETLANA: Ljubav? Tuga? Koliko sam puta čula za ta čuda, koja su vaše pleme zatrla. To su opake bolesti.
DANIJEL: (Tužno.) Zacelo!
SVETLANA: A ti sada patiš i od tuge i ljubavi?
DANIJEL: (Gleda je željno, držeći je za ruku.) I ljubavi!
SVETLANA: A što me tako gledaš? Ta tvoje se lice menja!
DANIJEL: Ćuti, ćuti; ovako mi je dobro!
SVETLANA: Da pitam Sanka; možda će on znati, kako se ljubav leči?
DANIJEL: Oh, ne spominji mi to ime. On mi ne može pomoći. Melem počiva samo u jednoj ruci, u tvojoj, Svetlana.
SVETLANA: Pa što mi ne kažeš kako se zove?
DANIJEL: (Nežno.) Ljubav?
SVETLANA: Opet: ljubav! Gde da je nađem?
DANIJEL: U srcu, Svetlano! Tamo gde počiva uspavano leglo sviju strasti. U duši, gde je izvor života.
SVETLANA: Tako, dakle: u srcu? Sad razumem! Ljubav i tuga leže u srcu. Svima nevoljama što te muče uzrok je srce. Ali kako da te od srca spasem? Zar bi ga mogla iščupati iz tebe, a da te ne upropastim?
DANIJEL: (Očajno.) Ta ti ga već čupaš!
SVETLANA: Šta ti je sad? Ti si pobledeo?
DANIJEL: (Spušta glavu u njeno krilo.) Ostavi me da se tu odmorim. Ta to je užasno?
SVETLANA (Pokriva mu lice rukama.) Kako je ovde vrelo.
DANIJEL: Jer me žeže.
SVETLANA: Da l' ti je teška ta vatra?
DANIJEL: I suviše! Ako je ti ne ublažiš, sagoreće me.
SVETLANA: Samo kako? Ja već pristajem.
DANIJEL: (Diže se.) Pristaješ? Hodi! Dozvoli mi da poljubim te oči. Daj da pritisnem moje usne na najsvetlije ogledalo u kome se tvoja duša ogleda.
SVETLANA: Dobro; učini tako.
DANIJEL: (Veselo.) Hoćeš? Ja sam spasen; jer ti već osećaš.
SVETLANA: (Saginje svoje lice njemu.) No? (Danijel je zagrli i ljubi jednako.)
SVETLANA: Danijele, puštaj! Šta ti je?
DANIJEL: (Držeći je još.) Osećaš li? Da li osećaš sad?
SVETLANA: Pusti me! Kako da ne osećam? Eto, hoćeš da mi podereš haljinu.
DANIJEL: (Pušta je, s bolom.) Da poderem haljinu? Ta to je užasno.
SVETLANA: Dakle, to je poljubac?
DANIJEL: Na mramornom kipu!
SVETLANA: Pa sad kakvu si korist time dobio?
DANIJEL: Korist? — Ha, ha, ha!
SVETLANA: Nerazumljivo! Toliko patiti samo za to da se svojim usnama tuđeg obraza dotakne?
DANIJEL: Nebo, gde sam ja? Je li ovo žena?
SVETLANA: Već je i sumrak. Hajdemo doma.
DANIJEL: (Uzbuđeno.) Nemoj još; počekaj... ne sad! Ja ne znam kako ću provesti celu noć bez tebe. Voleo bih da se ni za časak od tebe me rastanem.
SVETLANA: Pa to je lako: hajdmo u moju ložnicu. I sama ne želim da ove noći budem bez tebe; jer sam doznala, da će Biljan pokušati svoju otmicu još jednom.
DANIJEL: (Radosno.) U tvoju ložnicu? Čujem li dobro?
SVETLANA: No? Zašto se ustežeš? Zar nećeš?
DANIJEL: Idole moj! Kako te obožavam! Hajdmo, o, hajdmo!
SVETLANA: Hajdmo, dakle! (Uhvati mu ruku i pođu.)
DANIJEL: Jesi li videla kako je prvi poljubac moju tugu olakšao?
SVETLANA: Da sam znala da je u tome tvoj lek, odavno bih ti ga dala.
DANIJEL: Dakle, nećeš braniti kad god to zahtem?
SVETLANA: Kad god ti je volja. Time mi ne oduzimaš ništa.
DANIJEL: (Obuhvati rukom njezin pas.) Pogledaj samo, mila Svetlano, kako se u tamnoj večeri preliva rumenilo zalazećeg sunca. Eto tako ti je sada i u mojoj duši. U večitoj tami počivala je ona, a sada je kao rumenilo sunca ozarava onaj prvi poljubac. Gledaj, divi se! Jer sve ovo rumenilo, koje se nad sananom prirodom kao osmejak divne božice preliva utrnuće, a na mesto njega zavladaće tamna noć.
SVETLANA: To je sasvim prirodno.
DANIJEL: Ali ova noć neće biti puna tame. Vatrom ljubavi moje užeći ću dve najsvetlije zvezde nebesne, koje će milim zracima ozariti stazu moje ljubavi.
SVETLANA: Kakve zvezde?
DANIJEL: (Nežno.) Tvoje oči!
SVETLANA: Misliš da su one toliko svetle?
DANIJEL: Još svetlije.
SVETLANA: (Gleda ga.) Ti opet buncaš? Šta ti je sad?
DANIJEL: Ćuti, ćuti! Ne buni mi snove, koji se u mojoj duši javljaju. Pusti me da sanjam o onom što sam ugledao još onoga dana, kad se ti igraše pokraj reke sa cvetom ružice. Još onda htedoh pripasti tvojim nogama te da te zamolim za ropstvo. O, kako sam zavideo ružici čije si listiće svojom rukom kidala.
SVETLANA: Promenio si se. Nisi više bled, kao maločas, a oči ti blaže sjaju.
DANIJEL: Jer si upitomila zvera, koji mi paklenim kandžama srce razdiraše.
SVETLANA: Pokušaću da ga sa svim upitomim. Hajdmo. (Odu.)

POJAVA VIII.


(Dolazi Natan i zastaje, gledajući za njima.)

NATAN: Bezumno dete! I ne opaža da se to na njega nasmešio varljivi zračak sreće. Pritajio se bol samo za to da sa jačim besom docnije plane. Ne, Danijele. U njezinoj duši nema one moći, koja razblažuje. Ljuto si se prevario ako misliš da ćeš tim plamenom kamen zapaliti, da ćeš čovečanskim osećanjima probuditi duh ideala. U zanosu svome i ne vidiš da si to zagrlio onaj isti mramorni kip koji si malo čas hteo u komađe razbiti. (Pođe.)

POJAVA IX.


(S jedne strane dolazi Biljan a sa druge Zorka.)

BILjAN: Stoj!
ZORA: Stani!
NATAN: Šta ćete sa mnom?
BILjAN: Ti znaš.
NATAN: (Za sebe.) Svršava se! Zbogom, Danijele!
ZORA: Ne trebaš nam ti; nego kaži gde je Danijel?
NATAN: Ne znam.
BILjAN: Nećemo ti ništa, ako kažeš gde je on?
NATAN: Šta hoćete s njim?
ZORA: Obećali smo da se bez njega ne vraćamo na Merkur.
NATAN: Ama razumite. Vi ga ne biste mogli tamo živog odneti.
ZORA: Šta to mari? Mi ćemo mu još ovde kožu ispuniti.
NATAN: Ja ne znam gde je.
ZORA: Mi smo ga videli kad ga je Svetlana sobom odvela. Biljane, čuvaj ti toga, a ja odoh za njima
NATAN: Uzalud ona te neće pustiti.
BILjAN: A ti ga izazovi.
NATAN: To neću nikad učiniti!
BILjAN: Nećeš?
NATAN: Nikako!
BILjAN: Ama razumi, glupa životinjo, mi smo obećali, da ga još ove noći odnesemo
NATAN: Obećajte mi da ga nećete dirati, pa onda uzmite mene. Poštedite ga! Ta on je tako mlad! A i na što vam on? On neće biti tako zanimljiv kao ja, jer nema ni ovo brade ni kose. Ta on se gotovo i ne razlikuje od vas. A ja? Ja sam sa svim drukčiji, eto vidite!
BILjAN: Šta veliš, Zoro?
ZORA: Ja bih volela onog. Ah, kad već nije druge...
BILjAN: Onda ćemo ovoga. (Vadi nož.)
NATAN: Stani, još malo. Da pogledam poslednji put na plavo nebo i na odaju moga Danijela. Zbogom, sine moj! Svojom ću krvlju iskupiti život tvoj! Tako! Sad sam gotov. Udrite! (Biljan zamahne nožem.)

POJAVA X.


(Ulazi Sanko sa nekolicinom.)

SANKO: Oho, Biljane! Nećemo tako.
BILjAN: Ostavi da svršim posao. Ja ga moram imati.
SANKO: Znam, znam; ali Svetlana ti nije dozvolila.
ZORA: Ako ne date ovoga, mi ćemo primamiti Danijela. Ja ga moram za sebe ukrotiti.
SANKO: Tako što samo Svetlana može.
ZORA: Ušla sam joj u trag. Sad i ja znam kako se „Čovek“ ukroćuje.
SANKO: Pokušaj, ako možeš!
ZORA: Baš maločas ona ga je, na ovom mestu, krotila. Prvo je metnula njegovu glavu u svoje krilo, a zatim je prislonila svoje lice na usne njegove; pa ga je na posletku pozvala u odaju da tamo ukroćavanje produže.
SANKO: Hajdmo njima. I mene zanima ta mlada životinja, koja toliko divljači. Ova je već sa svim pitoma. (Odu.)
NATAN: Ah, da? Mi smo životinje, koje sada ukroćavaju!



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.