Покондирена тиква/26
| ◄ Позорје 6. | Позорје 7. | Позорје 8. ► |
Позорје седмо
РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА
ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф.
РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат.
ЕВИЦА: Мени је врло жао што не могу вашим језиком говорити, но ја ћу се постарати да што скорије научим.
РУЖИЧИЋ: Изјашчно, изјашчно! (Које различје между јеја и матери јеја.)
ЕВИЦА: Ја нисам знала ценити филозофе, но сад, како сам разумела како су у великој слави и чести, волела бих и слушкиња бити код филозофа него за себе прва газдарица.
РУЖИЧИЋ: Не подобајет ли сеј сопутницеју бити живота Свјатозарја Розичича?
ЕВИЦА: Високородни господин филозоф, кад бих срећна била јошт једанпут ваше очи на мене обратити, волела бих него најлепши виклер
РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те диже до удивленија, допусти, прељубезнија Хелено, да торжество ово пољубцем украсим. (На ову реч Василије избуљи главу.)
ЕВИЦА: То ће онда моћи учинити кад срећна будем ваша жена бити.
РУЖИЧИЋ: Не жена, возљубљенаја Хелено, но нимфа љубјашчаго тја Свјатозарја.
ЕВИЦА: Ја се радујем. И зато желим да вам какав дар справим.
РУЖИЧИЋ: Највиспернији неба дар јест стихотворство.
ЕВИЦА: Молим, јесте ли што од моје матере добили?
РУЖИЧИЋ:
- Мати јест пањ стари,
- Со својими дари.
ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили?
РУЖИЧИЋ:
- Дафно моја, зри моје лице,
- Недостојно тоже бурмутице
ЕВИЦА: Молим вас, нисте ли какав плаветни папир нашли?
РУЖИЧИЋ: Рујна боја ружице Ружичича јест то лице.
ЕВИЦА: Молим, слатки господин филозоф, ја то нисам разумела, не би ли доброту имали простије ми казати.
РУЖИЧИЋ: Најпростије јест то да је за никакву боју не знам кромје црвене.
ЕВИЦА: А где је бурмутица?
РУЖИЧИЋ: Отишла је во своја си
ЕВИЦА: еј, тешко си га мени! (Отрчи.)
РУЖИЧИЋ: (сам): Њест ли сија боља од матере јеја? Воистину, сеј образ јест идилскаго живота, сију да возму аз в супругу, не марећи что со материју јеја будет.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|