◄   Позорје 6. Pozorje 7. Позорје 8.   ►

Pozorje sedmo


RUŽIČIĆ, EVICA


EVICA: Službenica ponizna, svetli gospodin filozof.

RUŽIČIĆ: Mir tebje, Heleno, očesa tvoja zvjezdonosno bleščat.

EVICA: Meni je vrlo žao što ne mogu vašim jezikom govoriti, no ja ću se postarati da što skorije naučim.

RUŽIČIĆ: Izjaščno, izjaščno! (Koje različje meždu jeja i materi jeja.)

EVICA: Ja nisam znala ceniti filozofe, no sad, kako sam razumela kako su u velikoj slavi i česti, volela bih i sluškinja biti kod filozofa nego za sebe prva gazdarica.

RUŽIČIĆ: Ne podobajet li sej soputniceju biti života Svjatozarja Rozičiča?

EVICA: Visokorodni gospodin filozof, kad bih srećna bila jošt jedanput vaše oči na mene obratiti, volela bih nego najlepši vikler

RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te diže do udivlenija, dopusti, preljubeznija Heleno, da toržestvo ovo poljubcem ukrasim. (Na ovu reč Vasilije izbulji glavu.)

EVICA: To će onda moći učiniti kad srećna budem vaša žena biti.

RUŽIČIĆ: Ne žena, vozljubljenaja Heleno, no nimfa ljubjaščago tja Svjatozarja.

EVICA: Ja se radujem. I zato želim da vam kakav dar spravim.

RUŽIČIĆ: Najvisperniji neba dar jest stihotvorstvo.

EVICA: Molim, jeste li što od moje matere dobili?

RUŽIČIĆ:

Mati jest panj stari,
So svojimi dari.

EVICA: Niste li kakvu burmuticu dobili?

RUŽIČIĆ:

Dafno moja, zri moje lice,
Nedostojno tože burmutice

EVICA: Molim vas, niste li kakav plavetni papir našli?

RUŽIČIĆ: Rujna boja ružice Ružičiča jest to lice.

EVICA: Molim, slatki gospodin filozof, ja to nisam razumela, ne bi li dobrotu imali prostije mi kazati.

RUŽIČIĆ: Najprostije jest to da je za nikakvu boju ne znam kromje crvene.

EVICA: A gde je burmutica?

RUŽIČIĆ: Otišla je vo svoja si

EVICA: ej, teško si ga meni! (Otrči.)

RUŽIČIĆ: (sam): Njest li sija bolja od matere jeja? Voistinu, sej obraz jest idilskago života, siju da vozmu az v suprugu, ne mareći čto so materiju jeja budet.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.