Плакао бих
Плакао бих, не знам зашто!
И сузе ми саме теку,
У мом срцу јад се збио;
Све осјећам жалост неку.
Плакао бих, као д'јете,
Да ме није стид од људи, -
Срце ми је у сто рȃна,
Надимљу се јадом груди.
Плакао бих, баш онако:
К'о на смрти мајке своје;
А рад чеса? Питајте ме,
Казат не знам ни сам што је.
Пукло срце, нека пуца;
Заплакати више нећу,
Пролио сам суза мајци;
Кад јој смртну уждих св'јећу.
Но можда бих погодио
Мога срца тужну сјету:
Оно ми је осјетљиво, -
Тежи ранам, наћ' освету.
А које су ово ране?
Ах Србин их сваки знаде;
Ране оне, што Косово
На Видов дан нама даде.
Умири се, срце моје!
Наћ' ћу мелем ранам твојим,
Видиш ли ме! „За освету
У рукама с мачем стојим“.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Босанска вила“, број 17., у Сарајеву, 15. августа 1893., стр. 249.