Plakao bih
Plakao bih, ne znam zašto!
I suze mi same teku,
U mom srcu jad se zbio;
Sve osjećam žalost neku.
Plakao bih, kao d'jete,
Da me nije stid od ljudi, -
Srce mi je u sto rȃna,
Nadimlju se jadom grudi.
Plakao bih, baš onako:
K'o na smrti majke svoje;
A rad česa? Pitajte me,
Kazat ne znam ni sam što je.
Puklo srce, neka puca;
Zaplakati više neću,
Prolio sam suza majci;
Kad joj smrtnu uždih sv'jeću.
No možda bih pogodio
Moga srca tužnu sjetu:
Ono mi je osjetljivo, -
Teži ranam, nać' osvetu.
A koje su ovo rane?
Ah Srbin ih svaki znade;
Rane one, što Kosovo
Na Vidov dan nama dade.
Umiri se, srce moje!
Nać' ću melem ranam tvojim,
Vidiš li me! „Za osvetu
U rukama s mačem stojim“.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milo Jovović, umro 1916, pre 108 godina.
|
Bar, Milo Jovović, „Bosanska vila“, broj 17., u Sarajevu, 15. avgusta 1893., str. 249.