Пиесима од Але Удбињанина и Маријана хајдука
Хвалио се Удбињанин Але
У Удбини граду бијеломе
Гледале га од Удбине буле,
Пак су њему тихо бисиедиле:
„Што се хвалиш, Удбињанин Але, 5
„Нит' си јунак, нит' си од јунака;
„Хајдук Маре по горици шеће,
„За пасом му седам џеверданах,
„Свих је седам златом обучених;
„На рамену шара налимана, 10
„Која ваља отца јошт и мајке;
„На глави му калпак видровина,
„За калпаком од злата челенка,
„На њојзи су три камена драга,
„Пред којим се види вечерати 15
„У поноћи ка 'но и у подне".
Кад је Але риечи разумио,
Он је булам тихо бесиедио:
Пак су њему тихо бесиедиле:
„Да вам Бога од Удбине буле!
„Сакупит' ћу тридесет балија', 20
„Водит' ћу их кланцим јадиковцим
„Гдие кукају мајке и љубовце,
„Држат ћу их недиељицу дана',
„Појит' ћу их вином и ракијом,
„Нахранит' ћу хлиебом од пшенице, 25
„Наситит' ћу месом овновином,
„Опојит' ћу црвеником вином,
„Пак ћу ондие чекати Марина."
Што је река' није се порека':
Он сакупи тридесет балија, 30
Тер их води кланцим јадиковцим,
Он их држи недиељицу дана,
Појио их вином и ракијом,
Хранио их хлиебом од пшенице,
Још и оним месом овновием 35
Док се момци лиепо одморили.
Када бише у суботу вечер,
Дружтво Али бесиедило тихо:
„Да ти Бога буљубаша Але!
„Ол' нас кољи, ол' нас дома пусти; 40
„С рукух нами нокти одпадоше,
„А с ножица и прсти и нокти,
„Баш од леда и од тешка сниега,
„Студна виетра и од ледне зиме.“
Ал' је Але дружтву бесиедио: 45
„Ој дружино драга браћо моја!
„Почекајмо док се јутро сване,
„И сунашце од истока гране,
„Ходит' ћемо ка Удбини равној.“
Затим мало постајало вриеме, 50
Било управ ноћи по поноћи,
Пробуди се буљубаша Але,
Па дозивље дружиницу своју:
„На ноге се, дружиницо моја,
„Ево зоре и бијела дана.“ 55
Кад се Але од сна пробудио,
Нит' је зоре, нит' је биела дана,
Већ то Марин по горици шеће;
Сјаје гора ка 'но сунце жарко
А од она три камена драга. 60
Када га је Але угледао,
Брже боље бусије ставио.
На прву је Марин ударио;
Туте њему добра срећа биеше
Ниједна га не допаде рана. 65
Пак на другу Марин ударио,
И ту њему добра срећа биеше,
И ту њега рана не допаде.
Кад на трећу јунак ударио,
Туте њему лоша срећа биеше, 70
Баци га се црни Арапине,
Упали му остала му пуста,
Тер му приби ногу по кољену.
Кад то види Марине хајдуче,
Онда пада к земљи на колиена, 75
Па повади седам џевердана',
Свим је седам живи огањ дао.
Јошт скидује шару са рамена'
Пак се крије од јеле до јеле,
И заклања од букве за букву, 80
Шевав биежи из шкрапе у шкрапу.
Он се нигдие сакрит не могаше,
Туте они њега ухватише,
Пак му вежу руке наопако
И воде га низ планину Врану. 85
Бесиеди му буљубаша Але:
„Да ти Бога, хајдуче Марине!
„Гдие је дружтво, гдие оставе твоје?“
Марин њему лиепо одговара:
„Бога теби, буљубаша Але! 90
„Јели тестир запиевати мало,
„У пиевању теби казат' хоћу.“
Превари се буљубаша Але,
Превари се, уједе га змија:
„Тестир теби колико ти драго." 95
Кад то чуо хајдуче Марине,
Он запиева танко гласовито,
Да с горице листје полиећаше,
А травица к земљи прилиегаше:
„Мили Боже на свему ти хвала! 100
„Остава је биело грло моје,
„А дружина седам џевердана'
„И још тому шара налимана.“
То га чуо Томић Миховиле,
Пак је Михо дружтву бесиедио: 105
„Ој дружино драга браћо моја,
„Што се нашем збило Маријану?
„Оли се је вином опојио?
„Оли се је биесом помамио?
„Ол' је робство њега допаднуло?“ 110
Истом Михо дружтву бесиедио,
У то доба буљубаша Але,
Гдие он води младог Маријана.
Када га је Михо угледао,
Бусију је брзо учинио. 115
Када Турци на бусију удру
Михо с дружтвом огањ оборио,
Погубише двадест и једнога
Нити од њих итко већ остаде;
Већ остаје буљубаша Але. 120
Туте они њега ухватише,
Тер га својим сужњем учинише,
Вежу њему руке наопако
Од лаката' пака до ноката',
Изпод ноктих црна крвца капље. 125
Одтолен се они повратише
Својим путем уз планину Врану.
Пак је Марин Алу упитао:
„Да ти Бога, буљубаша Але!
„Да ли будеш мене обсужњио, 130
„Што б' од мене Але учинио?“
Ал' му Але лиепо одговара:
„Водио те ка Удбини равној,
„Нек те виде од Удбине буле
„Какав јеси на оружју јунак; 135
„На раскршће пак би те водио
„И расиеца' на четири стране.“
Када Марин риечи разумио
Он изведе Алу на планину,
Пак га сиече на четири стране 140
И обиеша о четири гране,
Нек га једу орли и гаврани.
Пак се Марин лиепо излиечио,
Још се јунак бише помирио,
Тер се младо момче оженило, 145
Лијеп пород од жене имао
Најприе кћери а послие синове,
Нек невиесте не затиечу зава',
Нека нејма међу њима кара.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
