Piesima od Ale Udbinjanina i Marijana hajduka
Hvalio se Udbinjanin Ale
U Udbini gradu bijelome
Gledale ga od Udbine bule,
Pak su njemu tiho bisiedile:
„Što se hvališ, Udbinjanin Ale, 5
„Nit' si junak, nit' si od junaka;
„Hajduk Mare po gorici šeće,
„Za pasom mu sedam dževerdanah,
„Svih je sedam zlatom obučenih;
„Na ramenu šara nalimana, 10
„Koja valja otca jošt i majke;
„Na glavi mu kalpak vidrovina,
„Za kalpakom od zlata čelenka,
„Na njojzi su tri kamena draga,
„Pred kojim se vidi večerati 15
„U ponoći ka 'no i u podne".
Kad je Ale rieči razumio,
On je bulam tiho besiedio:
Pak su njemu tiho besiedile:
„Da vam Boga od Udbine bule!
„Sakupit' ću trideset balija', 20
„Vodit' ću ih klancim jadikovcim
„Gdie kukaju majke i ljubovce,
„Držat ću ih nedieljicu dana',
„Pojit' ću ih vinom i rakijom,
„Nahranit' ću hliebom od pšenice, 25
„Nasitit' ću mesom ovnovinom,
„Opojit' ću crvenikom vinom,
„Pak ću ondie čekati Marina."
Što je reka' nije se poreka':
On sakupi trideset balija, 30
Ter ih vodi klancim jadikovcim,
On ih drži nedieljicu dana,
Pojio ih vinom i rakijom,
Hranio ih hliebom od pšenice,
Još i onim mesom ovnoviem 35
Dok se momci liepo odmorili.
Kada biše u subotu večer,
Družtvo Ali besiedilo tiho:
„Da ti Boga buljubaša Ale!
„Ol' nas kolji, ol' nas doma pusti; 40
„S rukuh nami nokti odpadoše,
„A s nožica i prsti i nokti,
„Baš od leda i od teška sniega,
„Studna vietra i od ledne zime.“
Al' je Ale družtvu besiedio: 45
„Oj družino draga braćo moja!
„Počekajmo dok se jutro svane,
„I sunašce od istoka grane,
„Hodit' ćemo ka Udbini ravnoj.“
Zatim malo postajalo vrieme, 50
Bilo uprav noći po ponoći,
Probudi se buljubaša Ale,
Pa dozivlje družinicu svoju:
„Na noge se, družinico moja,
„Evo zore i bijela dana.“ 55
Kad se Ale od sna probudio,
Nit' je zore, nit' je biela dana,
Već to Marin po gorici šeće;
Sjaje gora ka 'no sunce žarko
A od ona tri kamena draga. 60
Kada ga je Ale ugledao,
Brže bolje busije stavio.
Na prvu je Marin udario;
Tute njemu dobra sreća bieše
Nijedna ga ne dopade rana. 65
Pak na drugu Marin udario,
I tu njemu dobra sreća bieše,
I tu njega rana ne dopade.
Kad na treću junak udario,
Tute njemu loša sreća bieše, 70
Baci ga se crni Arapine,
Upali mu ostala mu pusta,
Ter mu pribi nogu po koljenu.
Kad to vidi Marine hajduče,
Onda pada k zemlji na koliena, 75
Pa povadi sedam dževerdana',
Svim je sedam živi oganj dao.
Jošt skiduje šaru sa ramena'
Pak se krije od jele do jele,
I zaklanja od bukve za bukvu, 80
Ševav bieži iz škrape u škrapu.
On se nigdie sakrit ne mogaše,
Tute oni njega uhvatiše,
Pak mu vežu ruke naopako
I vode ga niz planinu Vranu. 85
Besiedi mu buljubaša Ale:
„Da ti Boga, hajduče Marine!
„Gdie je družtvo, gdie ostave tvoje?“
Marin njemu liepo odgovara:
„Boga tebi, buljubaša Ale! 90
„Jeli testir zapievati malo,
„U pievanju tebi kazat' hoću.“
Prevari se buljubaša Ale,
Prevari se, ujede ga zmija:
„Testir tebi koliko ti drago." 95
Kad to čuo hajduče Marine,
On zapieva tanko glasovito,
Da s gorice listje poliećaše,
A travica k zemlji priliegaše:
„Mili Bože na svemu ti hvala! 100
„Ostava je bielo grlo moje,
„A družina sedam dževerdana'
„I još tomu šara nalimana.“
To ga čuo Tomić Mihovile,
Pak je Miho družtvu besiedio: 105
„Oj družino draga braćo moja,
„Što se našem zbilo Marijanu?
„Oli se je vinom opojio?
„Oli se je biesom pomamio?
„Ol' je robstvo njega dopadnulo?“ 110
Istom Miho družtvu besiedio,
U to doba buljubaša Ale,
Gdie on vodi mladog Marijana.
Kada ga je Miho ugledao,
Busiju je brzo učinio. 115
Kada Turci na busiju udru
Miho s družtvom oganj oborio,
Pogubiše dvadest i jednoga
Niti od njih itko već ostade;
Već ostaje buljubaša Ale. 120
Tute oni njega uhvatiše,
Ter ga svojim sužnjem učiniše,
Vežu njemu ruke naopako
Od lakata' paka do nokata',
Izpod noktih crna krvca kaplje. 125
Odtolen se oni povratiše
Svojim putem uz planinu Vranu.
Pak je Marin Alu upitao:
„Da ti Boga, buljubaša Ale!
„Da li budeš mene obsužnjio, 130
„Što b' od mene Ale učinio?“
Al' mu Ale liepo odgovara:
„Vodio te ka Udbini ravnoj,
„Nek te vide od Udbine bule
„Kakav jesi na oružju junak; 135
„Na raskršće pak bi te vodio
„I rasieca' na četiri strane.“
Kada Marin rieči razumio
On izvede Alu na planinu,
Pak ga sieče na četiri strane 140
I obieša o četiri grane,
Nek ga jedu orli i gavrani.
Pak se Marin liepo izliečio,
Još se junak biše pomirio,
Ter se mlado momče oženilo, 145
Lijep porod od žene imao
Najprie kćeri a poslie sinove,
Nek nevieste ne zatieču zava',
Neka nejma među njima kara.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
