Петар Мркоњић
Бога моли Петре Мркоњићу,
Да се гора преобуче листом
А ливада зеленом травицом,
Да пороби три села Приморја
И зароби нејака Јакова. 5
Што молио, Бога домолио,
Па се гора преобуче листом
А ливада зеленом травицом;
Одврже се Петар у хајдуке;
Па пороби три села Приморја 10
И зароби нејака Јакова.
Цвили јадна Јаковљева мајка,
Па одлази јадна под планину
Те дозива Петра Мркоњића:
„Богом брате, Петре Мркоњићу, 15
Изведи ми мојага Јакова,
Да му мајка види б'јело лице.“
Ал' се јунак из горе одзива:
„А чу ли ме Јаковљева мајко,
Ако оћеш виђети Јакова, 20
Довези ми са мора галију,
У галији девет Талијана!
Кад га бјеше баба разумјела,
Оде јадна своме б’јелом двору
Нешт’ од кума била испросила, 25
Нешт' од кума, нешто од дјевера,
А нешта је сама прикуцкала;
Па купила са мора галију
У галији девет Талијана,
Па одн’јела Петру Мркоњићу: 30
„Ето Петре, што си зажелио,
Изведи ми нејака Јакова,
Да му мати види б’јело лице.“
Ал се јунак из горе одзива:
„Чу ли мене Јаковљева мајко, 35
Донеси ми триест црних поша
За мојијех тридесет другова;
А за мене калпак и челенку,
На челенци дванест перјаница
И на свакој од злата јабуку, 40
Да се знаде, ко је старјешина!“
Кад то зачу остарела мајка,
Нама с’ врати двору бијеломе,
Да састави, што Петар зажели.
Нешто баба била испросила 45
Од својега кума и дјевера,
А нешто јој братац придодао,
Па купила до тридесет погша
За петрових тридесет другова;
А за Петра калпак и челенку, 50
На челенци дванест перјаннца,
На свакојзи јабука од злата,
Да се знаде, ко је старјешина.
Све однесе Петру под планину.
Па му била баба говорила: 55
„Богом брате, Петре Мркоњићу,
Ево теби, што си зажелио,
Изведи ми нејака Јакова,
Да му види мајка бјело лице!"
Ал’ се јунак из горе одзива: 60
„Мени с' чини, да си огладнила,
Огладнила, јако ожеднила.
Дон'јећу ти чутурицу вина
И дебела меса овнујскога
Па ћу онда с' тобом говорити." 65
Па он закла нејака Јакова,
Од њега је крви наватао,
Па чутуру пуну наточио;
Одсјекао плеће Јаковљево,
Испеко га на жаркоме сунцу — 70
Све послао баби под планину.
Сједе јадна јаковљева мајка,
Крви пије мјесто рујна вина
А мезетии плеће Јаковљево.
Тад повика из облака вила: 75
„Зло га сјела Јаковљева мајко,
Зар не видиш, њима не видила
Ђе ти пијеш крви Јаковљеве
А мезетиш плеће Јаковљево.
То ти вино грло провалило, 80
А месо ти на нос испадало.
Кад то зачу Јаковљева мајка,
Паде јадна на земљицу црну.
Како паде, више не устаде,
Већ отиде Богу на истину 85
А остави кости под планином.
Забиљежио:
Лазар М. Димитријевић
