Паризу
| Паризу Писац: Лаза Костић |
Паризу
1867 — 1870.
Поносна главо свију градова,
камо дивоте твојих кудара,
твојих булвара и алказара,
твојих прадо-ва?
Шарена главо селенске гује,
около земље што се колута,
присојка љута по свету лута,
да сунце трује,
Лакома главо Евине змије!
Још ти се швигар огњена репа
у вечној муци вражија чепа
по паклу вије,
А ти се жељом искушитељке
машаш очајно пропала раја,
да паднеш опет са златна краја
празне петељке:
Та још ни репа ниси расплела
од умиљаја цар-нападачу,
траг му је још на скрхану мачу
луба ти врела:
А већ се старе машаш слободе,
јабуку тражиш у божју врту,
сујетом славе твоје надрту,
евински роде!
Ал' нема раја! Заман га вабе
последњим кајом синови доба,
задахом гроба задише злоба
пијаног Швабе.
Ал' није Шваба: — од једа мрска
светска се гуја у коло сави,
рођеним телом својој ће страви
главу да смрска.
Несрећна главо! — Сад си ми лена:
болом си греху зазора дала,
свака ти мука стотину зала
са душе цепа;
Свака кумбара храмове зида,
свака ти капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
с векова скида.
Ал' онда, онда! — Ох, не сећај ме.
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне! —
Сва се племена стекоше света,
те ти у накит уметне косе
умења свога склопове носе,
ко челе с цвета:
Талије благе хвалисав сине,
штo му под руком и камен збори,
што шарну румен отима зори,
да ликом сине;
Па намет-племе Немице круте,
у ког и топа громовна уста,
што тамо зјапе голема, пуста,
ћуте и — слуте!
И Мисир старе шаље зидаре,
рођаци Власи тиквице носе,
сви су се стекли: или да просе,
ил' да те даре.
Сви су се слегли у грдну рпу
кô рајска живад човеку прву,
све се то клања у живом врву
цареву грбу.
Ил' оне слике злаћаних буба
зар нису царски грбови били? —
На плоду рајском трагови гњили
гујина зуба.
Под златним жигом царева грба
сви су се сагли; ал' сви баш нису:
једнога само не беше близу,
не беше Срба.
Нема под отим златним резама
ниједног знака животног врела,
ни бар уздаха јуначког мрела
рода песама.
Зар што му не даш, плеткушо стара,
да срца свога узоре свеже
слободном руком у камен реже,
ил' платном шapa? —
Не уме Србин кама да крњи,
ал' један камен урезан стоји,
Србине, брате, у груди' твоји':
тај камен црни
Црна је Гора. На том је каму
азијска гуја зубима кивним
изгризукала цртама дивним
јуначку драму.
А друга гуја, клизавиј' спона,
с друге га стране по ребрих креше,
да нову слику српскога стеше
Лаокоона.
Па тај под отим златним резама
да буде сведок животног врела,
скамењен ропац јуначког мрела
рода песама?
Никада! — Никад ласкавим вигом
нећеш домамит војана страсти,
да другар буде рајских ти сласти
под отим жигом!
Под отим жигом? — Ох, не сећај ме!
Не спомињи ми славе ти срамне,
позлате мамне рђе ти тамне,
невоље сјајне!
Под отим жигом! — Слика ми жива
тек сада срце споменом стеже,
с њоме ми свиће, с њом ми се леже, —
ноћас те снива':
Не беше Париз, ни светско гледе,
жена то беше голема, гола,
у крилу чедо скорашњег бола,
женино дете;
Женино само? Рађали су га
сви пуци света, само на челу
белегу носи очинском делу
женина друга.
Белегу носи царског недуга.
Са тог недуга вечитог жига,
— ох, ал' он мисли са суложника, —
свет му се руга.
Свет му се руга! — Громове беса
суседу првом о главу врља,
у пламен и сам очајно срља, —
плам до небеса! —
Нестаде плама. Самртна тама;
Само у руци пијаног Шваба
палило гори боја и граба,
просвета срама.
У томе жару види се жена,
по голом телу рана је силна,
на ране капље с палила кивна
ватра жежена.
У томе жару ала је лепа!
Болом је греху зазора дала,
свака јој мука стотину зала
са душе цепа.
Румен пожара сећа те стида.
Свака јој капка из боних груди
године тешке лакоме блуди
вечито вида.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|