Parizu
| Parizu Pisac: Laza Kostić |
Parizu
1867 — 1870.
Ponosna glavo sviju gradova,
kamo divote tvojih kudara,
tvojih bulvara i alkazara,
tvojih prado-va?
Šarena glavo selenske guje,
okolo zemlje što se koluta,
prisojka ljuta po svetu luta,
da sunce truje,
Lakoma glavo Evine zmije!
Još ti se švigar ognjena repa
u večnoj muci vražija čepa
po paklu vije,
A ti se željom iskušiteljke
mašaš očajno propala raja,
da padneš opet sa zlatna kraja
prazne peteljke:
Ta još ni repa nisi rasplela
od umiljaja car-napadaču,
trag mu je još na skrhanu maču
luba ti vrela:
A već se stare mašaš slobode,
jabuku tražiš u božju vrtu,
sujetom slave tvoje nadrtu,
evinski rode!
Al' nema raja! Zaman ga vabe
poslednjim kajom sinovi doba,
zadahom groba zadiše zloba
pijanog Švabe.
Al' nije Švaba: — od jeda mrska
svetska se guja u kolo savi,
rođenim telom svojoj će stravi
glavu da smrska.
Nesrećna glavo! — Sad si mi lena:
bolom si grehu zazora dala,
svaka ti muka stotinu zala
sa duše cepa;
Svaka kumbara hramove zida,
svaka ti kapka iz bonih grudi
godine teške lakome bludi
s vekova skida.
Al' onda, onda! — Oh, ne sećaj me.
Ne spominji mi slave ti sramne,
pozlate mamne rđe ti tamne,
nevolje sjajne! —
Sva se plemena stekoše sveta,
te ti u nakit umetne kose
umenja svoga sklopove nose,
ko čele s cveta:
Talije blage hvalisav sine,
što mu pod rukom i kamen zbori,
što šarnu rumen otima zori,
da likom sine;
Pa namet-pleme Nemice krute,
u kog i topa gromovna usta,
što tamo zjape golema, pusta,
ćute i — slute!
I Misir stare šalje zidare,
rođaci Vlasi tikvice nose,
svi su se stekli: ili da prose,
il' da te dare.
Svi su se slegli u grdnu rpu
kô rajska živad čoveku prvu,
sve se to klanja u živom vrvu
carevu grbu.
Il' one slike zlaćanih buba
zar nisu carski grbovi bili? —
Na plodu rajskom tragovi gnjili
gujina zuba.
Pod zlatnim žigom careva grba
svi su se sagli; al' svi baš nisu:
jednoga samo ne beše blizu,
ne beše Srba.
Nema pod otim zlatnim rezama
nijednog znaka životnog vrela,
ni bar uzdaha junačkog mrela
roda pesama.
Zar što mu ne daš, pletkušo stara,
da srca svoga uzore sveže
slobodnom rukom u kamen reže,
il' platnom šapa? —
Ne ume Srbin kama da krnji,
al' jedan kamen urezan stoji,
Srbine, brate, u grudi' tvoji':
taj kamen crni
Crna je Gora. Na tom je kamu
azijska guja zubima kivnim
izgrizukala crtama divnim
junačku dramu.
A druga guja, klizavij' spona,
s druge ga strane po rebrih kreše,
da novu sliku srpskoga steše
Laokoona.
Pa taj pod otim zlatnim rezama
da bude svedok životnog vrela,
skamenjen ropac junačkog mrela
roda pesama?
Nikada! — Nikad laskavim vigom
nećeš domamit vojana strasti,
da drugar bude rajskih ti slasti
pod otim žigom!
Pod otim žigom? — Oh, ne sećaj me!
Ne spominji mi slave ti sramne,
pozlate mamne rđe ti tamne,
nevolje sjajne!
Pod otim žigom! — Slika mi živa
tek sada srce spomenom steže,
s njome mi sviće, s njom mi se leže, —
noćas te sniva':
Ne beše Pariz, ni svetsko glede,
žena to beše golema, gola,
u krilu čedo skorašnjeg bola,
ženino dete;
Ženino samo? Rađali su ga
svi puci sveta, samo na čelu
belegu nosi očinskom delu
ženina druga.
Belegu nosi carskog neduga.
Sa tog neduga večitog žiga,
— oh, al' on misli sa suložnika, —
svet mu se ruga.
Svet mu se ruga! — Gromove besa
susedu prvom o glavu vrlja,
u plamen i sam očajno srlja, —
plam do nebesa! —
Nestade plama. Samrtna tama;
Samo u ruci pijanog Švaba
palilo gori boja i graba,
prosveta srama.
U tome žaru vidi se žena,
po golom telu rana je silna,
na rane kaplje s palila kivna
vatra žežena.
U tome žaru ala je lepa!
Bolom je grehu zazora dala,
svaka joj muka stotinu zala
sa duše cepa.
Rumen požara seća te stida.
Svaka joj kapka iz bonih grudi
godine teške lakome bludi
večito vida.
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.
|