ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ

ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ
Писац: Гаврил Стефановић Венцловић


Како године и дни скоро врве проходљиво,
и човечији живот се сатире;
дан по дан и час по час, све,
људи (не само тога и онога што нејма)
ама и туштених са света их нестаје!

Сунцу је ход опредељен,
зна му се пут докле ходи с окретом својим;
а остало што је год на земљи,
једно настаје, а другога нестаје;
које пак множи се и прибива,
а ово отходи: свиден посао поточњем прелазу
и текућим водами у морске дубоке
разливајући се пучине!
С великим хуком паште се тамо,
а онде им знања ни трага предња нестаје!
Ал’ што је постало од Бога
за потребу и зарад људи,
ипак се свакад тога находи
свега доста с променом годиштном.

Од земље што је саздато,
од ње се удиљ и рађа по завичају своме,
и опет све у земљу
преобрће се и одлази.
А земља, те земља: ципом једнако стоји;
Сунце је сву сјајући оптиче
и пак до свога му хатара дотиче
на меру излазну, удиљ тако,
једним окретом!
Тако и сви ветрови, свако са своје му стране
душући и заустављају се и опет дишу!
Туштене по земљу воде сливајући се
једне у друге, све у море теку!
А оно не отиче никуд;
ветрови га разњихују,
а докле му је мера и обграда,
даље се не шири, нити кад се мањи;
ни долази, а ни осише.

И све је то на свету постало врло угодно
за проводење нашега живота,
свуда мери доходно;
зна се докле коме допирање и крај,
што ли, за колико и докле ли што траје.

Извор

уреди
  • Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 49-50.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Гаврил Стефановић Венцловић, умро 1749, пре 275 година.