POHVALA VEČITOJ MERI
| POHVALA VEČITOJ MERI Pisac: Gavril Stefanović Venclović |
Kako godine i dni skoro vrve prohodljivo,
i čovečiji život se satire;
dan po dan i čas po čas, sve,
ljudi (ne samo toga i onoga što nejma)
ama i tuštenih sa sveta ih nestaje!
Suncu je hod opredeljen,
zna mu se put dokle hodi s okretom svojim;
a ostalo što je god na zemlji,
jedno nastaje, a drugoga nestaje;
koje pak množi se i pribiva,
a ovo othodi: sviden posao potočnjem prelazu
i tekućim vodami u morske duboke
razlivajući se pučine!
S velikim hukom pašte se tamo,
a onde im znanja ni traga prednja nestaje!
Al’ što je postalo od Boga
za potrebu i zarad ljudi,
ipak se svakad toga nahodi
svega dosta s promenom godištnom.
Od zemlje što je sazdato,
od nje se udilj i rađa po zavičaju svome,
i opet sve u zemlju
preobrće se i odlazi.
A zemlja, te zemlja: cipom jednako stoji;
Sunce je svu sjajući optiče
i pak do svoga mu hatara dotiče
na meru izlaznu, udilj tako,
jednim okretom!
Tako i svi vetrovi, svako sa svoje mu strane
dušući i zaustavljaju se i opet dišu!
Tuštene po zemlju vode slivajući se
jedne u druge, sve u more teku!
A ono ne otiče nikud;
vetrovi ga raznjihuju,
a dokle mu je mera i obgrada,
dalje se ne širi, niti kad se manji;
ni dolazi, a ni osiše.
I sve je to na svetu postalo vrlo ugodno
za provodenje našega života,
svuda meri dohodno;
zna se dokle kome dopiranje i kraj,
što li, za koliko i dokle li što traje.
Izvor uredi
- Leskovac, M. 1972. Antologija starije srpske poezije. Novi Sad: Matica srpska. str. 49-50.
|