ПЕЛИВОЈ СУ...
Пеливој су мушке моје груде,
У њему је срце моје врело,
Поред врела поникнуло цвеће,
Песме лаке, чедо моје бело.
Да се ситно цвеће не осуши
У верног милосника твога,
Сваки дан га сузама залевам,
Чистом водом млада срца мога.
Још из малог пеливоја тога
Кад би коју да добијем ружу,
Тад у башту шаљем баштована,
Баштована лакокрилу душу.
Кад је вртар тужан, жалостиван,
Сам пелен ми носи из баштице;
Кад га сета и туга не ломи,
Онда руже, плаве љубичице.
Љубичице, рузмарине, руже
Теби дајем, дивотанче теби!
А коме ћу да пелене дадем?..
Нећу ником — оставићу себи!
