[Наша снашо, наша другарице]
Ој Дунаве, бре Дунаве,
што ми свагда мутан течеш?
Да л’ те муте врани коњи,
да л’ невесте перишани,
да л’ девојке лице беле, 5
да л’ старице платно беле?
„Нит ме муте врани коњи,
ни невесте перишани,
ни девојке лице беле,
ни старице платно беле, 10
но ми трчи момче по девојче,
и по њега мила сестра:
Стан’, постани, мили брате,
да ти кажем до два реча,
што ти мајка поручила: 15
„Тихо оди, кротко збори,
кој да види да захвали,
благо мајци што родила,
благо оцу што ранио,
благо стрицу што га греје, 20
благо сестре што се куне.”
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg