Освета Љубовића Хане
Запросио Атлага Ћехаја
На далеко Љубовића Хану.
Запросио, па је испросио.
Три године испрошена стала,
А четврта како је вјенчана. 5
Намирила седам годин' дана.
Кад је осма година настала,
Књигу пише Љубовића Хана:
»Чујеш ли ме, Атлага Ћехаја,
Више ми је корба додијала, 10
Од матере као од маћехе,
А од оца као од очуха:
Млађе ми се секе поудале,
Млађа ми се браћа иженила,
Ево има седам годин дана, 15
А ти, ага, ни мукает ниси!
Јал' ме води, јал' ми изун даји«.
Одговара Атлага Ћехаја:
»Чујеш ли ме, Љубовића Хано,
Причекај ме још годину дана!« 20
Чекала га Љубовића Хана,
А кад наста девета година,
Опет пише Љубовића Хана:
»Чујеш ли ме, Атлега Ћехаја,
Ево прође и осма година, 25
А од тебе гласа ни хабера,
Јал' ме води, јал' ми изун даји!«
Одговара Атлага Ћехаја:
»Чујеш ли ме, Љубовића Хано,
Причекај ме још годину дана!« 30
Ја да видиш Љубовића Хане,
Измолила у браће одило,
Па оседла бабина дората,
Направи се царев хазнадаре,
Оде млада Атлагину двору. 35
Кад је дошла Атлагиној кули,
Куцну халком на оборна врата:
»Је ли дома Атлага Ћехаја?«
Излазила Атлагина мајка:
»Ко ми звечи халком на вратима?« 40
»Ево звечи царев хазнадаре,
Посло ме је царе, султан царе,
Да му удрим триста дегенека,
Да му узмем триста маџарија,
Да му свежем руке наопако, 45
Да га водим будимском везиру,
Да га баци у дно од тамнице:
Пред двором му зелена ливада,
Ево има девет годин' дана,
Нит је коси, нит је коме даје!«. 50
Проговара Атлагина мајка:
»Аман, царев млади хазнадаре,
Нема дома Атлаге Ћехаје,
Отишо је у лов у планину,
Неће доћи за три била дана«. 55
Ја да видиш Љубовића Хане,
Уђе Хана у мермер авлију,
Па говори Атлагиној мајци:
»Зовите ми Атлагу Ћехају!
Спремите ми господску вечеру, 60
Седамдесет и седам сахана,
Нек је хазур за седам сахата.
Донес'те ми вина из Будима
И ракије са царске капије.
Закољ'те ми овна испод звона, 65
Дори сијена испод била свита«.
Оде Хана на високу кулу.
Сједе Хана крај џамли пенџера,
У то доба Атлага Ћехаја.
Говори му Љубовића Хана: 70
»Проведај ми коња по авлији.
Хорјатине и хорјатски сине,
Не водај га по мермер калдрми,
Већ га водај по зеленој трави!«
Кад је било вечер по вечери, 75
Вечераше господску вечеру,
Вечераше и акшам клањаше.
Ја да видиш Атлаге Ћехаје,
Он ми стаде постељу стерати:
Све јој стере душек по душеку, 80
Ћерећели чаршаф по чаршафу,
А кумашли јорган по јоргану,
А свитли му сестрић Мухамеде.
Леже Хана на меке душеке,
Па говори Атлаги Ћехаји: 85
»Чујеш ли ме, Атлага Ћехаја,
Раскопчај ми низ руке рукаве!«
Раскопча јој низ руке рукаве,
Просуше се ситни белензуци!
Ја да видиш Атлаге Ћехаје, 90
Колико се ђида препануо,
Он не види ситних белензука.
Вели њему сестрић Мухамеде:
»А мој дајџа, Атлага Ћехаја,
Ја бих реко да је то дјевојка«. 95
Опет вели Љубовића Хана:
»Чујеш ли ме, Атлага Ћехаја,
Раскопчај ми ковче од тозлука«.
Одапе јој копче од тозлука,
Видјеше се харели димије: 100
Колико се ђида препануо,
Он не виђе харели димија.
А вели му сестрић Мухамеде:
»А мој дајџа, Атлага Ћехаја,
Ја бих реко да је то дјевојка!« 105
Опет вели Љубовића Хана:
»Чујеш ли ме, Атлага Ћехаја,
Раскопчај ми пуце низ њедарце!«
Раскопча јој пуце низ њедарце,
Просуше се бисер и дукати. 110
Опет вели сестрић Мухамеде:
»А мој дајџа, Атлагић Ћехаја,
Ја бих реко да је то дјевојка!«
Ја да видиш Љубовића Хане,
Пружа Хана своју билу руку, 115
Па говори Атлаги Ћехаји:
»Ђел' да бери, Атлага Ћехаја,
Јал' на јастук, јал' на билу руку«.
Препаде се Атлага Ћехаја,
Па се моли Љубовића Хани: 120
»Аман, аман, царев хазнадаре,
Пушчи мене у моју одају,
Ево теби хиљаду дуката«.
Кад ујутро јутро освануло,
Излазио Атлага Ћехаја, 125
Износио триста маџарија,
И још уз њих хиљаду дуката.
Излазила Атлагина мајка,
Износила тридес бошчалука,
Па их даје Љубовића Хани: 130
»На то теби, царев хазнадаре,
Не води ми Атлаге Ћехаје,
Не вежи му руке наопако,
Не даји га будимском везиру,
Да га везир баци у тамницу«. 135
Купи благо Љубовића Хана,
Па дукате у ћемер сасула,
Бошчалуке у хегбе метнула,
Па узима плетену камџију,
Стаде бити Атлагу Ћехају. 140
Удари му триста дегенека:
Куд га куца, све му кожа пуца,
Куд га пива, црна крвца лива.
Па говори Атлаги Ћехаји:
»Чујеш ли ме, Атлага ћехаја, 145
Дај ми подај дите Мухамеда,
Да ме прати до Будима града«.
Па окрену преко поља равна,
А кад била путу на раскршћу,
Не окреће пут Будима града, 150
Већ окреће Љубовића двору,
Па говори сестрић Мухамеду:
Селам ћеш ми Атлаги Ћехаји,
Ово није царев хазнадаре,
Веће главом Љубовића Хана. 155
Дјевојка му у двор долазила,
Дјевојка му у двору ноћила,
Дјевојка му из двора изишла«.
Баци калпак са јуначке главе,
Просуше се ситне плетенице 160
И побјеже својој билој кули.
Кад је дошо дите Мухамеде,
Он говори Атлаги Ћехаји:
»А мој дајџа, Атлага Ћехаја,
Оно није царев хазнадаре, 165
Веће главом Љубовића Хана —
Дјевојка ти у двор долазила,
Дјевојка ти у двору ноћила,
Дјевојка ти из двора изишла«.
Кад то чуо Атлага Ћехаја, 170
Удари се руком по колину,
Мор му чоха пуче на колину,
Не би аршин чове закрпио,
Ни терзија љетни дан до подне:
»Авај мени до бога милога, 175
Вараше ме Турци и хајдуци,
Нико мене преварит не може
Доли данас Љубовића Хана!«.
