Орлић и сова

Орлић и сова
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Млад орлић упази негде у шупљем древу сову, приступи к њојзи, и упита је шта ту чини. „Ево мислим и размишљавам”, — отвешта сова. — „А о чему мислиш”, — приложи орлић, — „о добру или о злу?” — „Та падне ми каткад и што зло на памет,” — рече она, — „али водила бих да се може све о добру мислити, зашто добре мисли чине ми млого боље”. — „Кад ти толико много мислиш”, придода — „ваља да ти знаш што више него ми проче птице, које и не мислећи толико опет гдишто знамо. Кажи ми, молим те, је ли истина оно што кажу људи за некакву птицу меропа да она лети у висину с тртицом к небу а с главом окренута к земљи?”

Насмеја се на то Минервина фаворит-птица и одговори: „Јест истина. Али ваља да знаш да су та птица они исти људи који тобож веле да би ради небо заслужити, а сасвим су к земљи прилепљени, нити би је кад ради испред очију изгубити”.

Наравоученије

Ове предивне басне, небеснога Лесингова ума прекрасни породи, тако су остроумне и у науци богатоизобилне да би се много могло сверх њих беседити. Да ми сви љубимо ови времени живот и ову земљу нашу, која нам је дата за време како участије обиталишта нашега, у томе право имамо и добро творимо, сљедујући врожденом и природном јестества закону. Свак вредан и разуман, кад намерава у једном дому не све време живота него само годину или месец или краће времена пребивати, он се стара да му је тај дом чист, уређен, за здравље полезан и колико више може бити пријатан, нити хоће без невоље да живи у ђубрету и смраду, зашто ово је не само здрављу вредовито, него и самој души словесној худо и недостојно. И како се ко види да без нужде у ђубрету и непоретку живи, правично се о њему и худо мњеније зачиње и има. Но, „est modus in rebus: јест начин у вештма” — како смо и на другом рекли месту. Кад смо дужни као словесна и разумна створења за привремено тело колико више можемо старати се да је нахрањено, здраво и чисто, колми паче дужни смо несравњено већу старост прилагати за словесни ум и за бесмертну душу: да нам је нахрањена здравом и разумном науком, да нам је здрава од сваке наравне болести и недостатка, и да нам је непорочна и чиста од сваке мане и блазни, како чиста и цела голубица, достојна бога творца свога, од кога она почетак и род свој признаје и има. Кад је праведно и разумно старати се да су нам авлија, дом и постеља, село, град и предраго отечество у милој, пријатној чистоти и поретку, да у њима мирно и задовољно преживимо, и да их лепе и благоустројене милим нашим потомком оставимо, колико више морамо се старати за оно бесконечно и блажено обиталиште и отечество, за свету вечност.

Ми сви видимо, нити ко о томе сумња, да царске фамилије и силни цари на земљи како год и други људи у болест падају и умиру, нити има на земљи богатства ни власти које би могле кога од смерти откупити или сачувати; дакле сви ћемо, који мало пре који мало после, путем смерти одавде поћи. А зашто ово напомињем што свак зна? Еда ли зато да се већма смерти страшимо? Нипошто и никако. И ово је оно што свак не зна, и за које је моја реч овде. Ко се икада сна боји кад му се задрема? Нико, разве да је пао у какву меланхолију. Ко се икада смерти може плашити и бојати који како надлежи верује да јест бог и да је душа бесмертна. А ко то не верује, он је сиромах морално меланхоликус, зато се плаши и стоји га дрека. Ко ће му помоћи кад је таке памети? О таковом овде није реч. Ово наше тело, жиле и кости, од јела се је и пића, најпре у утроби матере наше, а затим и напољу сложило и нарасло; дакле, што је ту ново и необично да ћемо га једанпут свући и оставити? Ми смо плакали кад смо промолили главу на ови свет, ал онда барем ништа нисмо знали, нико нам се неће за то ругати. Али да плачемо и кад пођемо одавде, кад смо, хвала богу, паметни и знамо што нам надлежи радити? Ово ништа не ваља, ово је стари обичај којега треба међу варваре, простаке, неверне и зле у заточеније отправити. А ми, који смо по мислости божјеј светом евангелским просвештени и верујемо бога и бесмертије душе наше, сматрајмо привремену смерт како сан, и радујмо се онима светима речма: „Блажени уснувши во Господје.

Ништа није тако способно како ова благородна христјанска мудрованија чловека к добродјетељи возбудити, њега достојним словесне душе показати и к његовом истинитом благополучију довести. Живиш разумно и добродјетељно на ползу и радост себи и другима, а потом, у своје време, поћи одавде разумно и добродјетељно с чистом совјестију и с увереним упованијем вечнаго живота, ево сав хероизмус Христова евангелија и закона и високо совершенство, за које је чловек способним создат. А мероп птица није за христјане ни за разумне људе.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.