Орао и лисица

Орао и лисица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Орао и лисица учинили су међу собом дружество, и, што би то било всегдашње и постојано, уоговорили су се и согласили да живу у комшилуку да би у потреби један другом могли помоћ дати. Зато изберу један велик храст на којего гранами орао начини себи гњиздо, гди снесе јаја и излеже пилиће. Лисица, при корену у шупљини истога древа, начини себи oд лишћа постељу, и, трудна будући, ту окоти лисичиће своје. Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију нахраниши, и видећи лисичиће подебеле, слети доле, узме их и однесе у гњиздо. Мало потом врати се лисица и упази жалосно позориште: кров која јоште врућа из гњизда тече, бедни лисичићи плачевне гласе дajy, а орао им ноктима утробу дepe и кљуном им очи вади. Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може. Да oд ког дpyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но oд пријатеља и комшије свога! Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им oд силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.

По мало дана пастири су пекли на пољу месо, от којега орао уграби парче с прилепљеним на њему угљеном. По случају тааа ветар дуваше: упали се орлово гњиздо, спадну доле орлићи, полак попржени. Како ли ти нам их је лисица paдo дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то ласно погодити може.

Наравоученије

„Не држи се с ким се ниси кадар почупати”, вели једна стара пословица. На кога се највише људи туже него на комшије и на пријатеље! Данас се љубе и друже, а сутра се псују и руже. Неки страдају за злобу и неправду своју, а неки за незнање и будалаштину. Не дружи се с ким се не познајеш, и непријатељи се с силнијим од тебе, а навластито не примај никога себи за пријатеља |пре него добро сазнаш како је с прежњи своји живио пријатељи. Правда изискује да никоме ни најмању обиду не творимо; добродјетељ хоће да другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је најбезбедније и безбрижније. Докле нам год ко може учинити зло ако хоће, дотле нисмо на најбољој нози.

Ми ћемо видити у многим баснама да се је лисица у различним опстојателствам паметно и хитро владала, но овде се је сасвим осрамотила. Она је добро знала да орао зецове и лисичиће радо једе. Ко јој рече с њим дружити се и у комшилуку стајати? Но холо славољубије! Колике је паметне обеспаметило и островидне ослепило? Орла за пријатеља имати није шала, то лепо звечи! Но οнајлепше чему нас ова басна учи, ово јест: да се силни не узда у силу своју, ибо „Eστίν Δίκης ορθαλμός, оς τа πάνθ΄ ορά”: „Јест судбине око које све види”. Кажу да се чуде Турци што им много ишту, но ако им се све стане искати шта су они од других отели, мало ће им што остати.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.