Опет Иво Сенковић и Удбински диздар
Роди с’ кћера приморскога бана,
Данас роди, сутра проговори,
До недиеље за удају била.
За њу су се земље завадиле,
Дванест бана’ од дванест земаља’ 5
Лиепо просе, лиепо колач носе;
Накупила девет качиц’ блага
Од многога лиепа даривања.
Ал’ је проси Удбињски диздаре,
Диздар проси, колача неноси, 10
Већ узима књиге лист папира,
Каламара с’ чим се књига шара
Па он пише ситну бурунтију,
Па је шаље приморскоме бану.
Књигу штије од Приморја бане, 15
Књигу шлије, грозне сузе лије;
Ото гледа главита диевојка,
Па говори главита диевојка:
„Ој мој бабо од Приморја бане!
„И до сад су књиге долазиле, 20
„Ти си ј’ штио, ниси сузе лио;
„Одкуд ли је, од кога ли града?
„Кога ли ти заповиеда јада?“
Проговара од Приморја бане:
„Јединице моја мила кћеро! 25
„Волио бих да си и слијепа
„Веће што си тако одвећ лиепа;
„За тебе се земље завадиле,
„Дванест бана’ од дванест земаља’
„Лиепо просе, лиепо колач носе, 30
„Накупила с’ девет качиц’ блага,
„Никоме те обећат’ незнадох;
„Сад те проси Удбињски диздаре,
„Диздар проси, колача неноси,
„Већ ми пише ситну бурунтију: 35
„Сутра ће ми сватове довести,
„Довести ће хиљаду сватова’,
„Све јунака’, све голих Турака’,
„Који нема ни отца ни мајке,
„Нити брала, нит’ рођене секе, 40
„А за љубу нигда и незнаде;
„Пушка шарка и отац и мајка,
„А десница братац и сестрица,
„Бритка сабља превијерна љуба,
„Кабаница кућа каменита, 45
„Коме жао погинути није;
„Ако ли му ручак неприправим,
„Неприправим главиту диевојку,
„Биели град ће са земљом сравнити,
„Малери ће очи извадити, 50
„А мени ће руке одсиекнути
„И тебе ће кћерко одводити. —
„Јаох кћерко мило добро моје!
„Да те дадох за оног’ јунака,
„За јунака Сенковић Ивана 55
„Из онога Сења бијелога,
„Што ’но носи зелену доламу,
„На долами девет жутих копча’,
„Свака важе девел литар’ злата,
„Свака кошта стотину дуката’; 60
„Дугу шарку виеша о рамену
„А двие мале меће у кубуре,
„Под пазухом лака буздохана,
„Покрај бедре сабљу од мегдана,
„Која му је у Млиетци’ кована, 65
„Од змајскога зуба сакована,
„Ковало је седмеро ковача’,
„Ковало је седам годин’ дана’,
„У змијскоме једу окалише,
„На јуначку крвцу наминише; 70
„На главе му мрки калпачина,
„На руке му тешки наџачина,
„Који ј’ многу уцвилио мајку,
„А сестрицу у мрко завио,
„И сироту у род одправио; 75
„Чини ми се да је срца мога,
„Да те дадох за њега јунака!"
Кад је диева разумиела риечи,
Па дозива све отчеве слуге,
Пе говори главита диевојка: 80
„Ој бора вам мојег’ отца слуге!
„Је ли мајка родила јунака
„И сестрица браца однијела
„На причислом крилу диевојачком?
„Који б’ знао право казивати 85
„Колико је од овуд до Сења
„Гдие ’но Иво на квартиру бива?“
Све ми слуге ником поникоше
И у црну земљу погледаше;
Сви гледају како трава расте, 90
Трава расте када киша паде,
Ка’но дојке у младе диевојко;
Непониче Михоила слуга,
Михоила вртолога млади,
Веће скочи на ноге лагахне, 95
Па говори Михоила слуга:
„Ој бора ти госпојице драга!
„Која с’ мислиС сутра окрунили,
„Окрунити за цара турскога,
„Мене ј’ мајка родила јунака 100
„И сестрица брата однијела
„На причистом крилу диевојачком,
„Да ја знадем право казивати
„Колико је од овуд до Сења,
„Гдие 'но Иво на квартиру бива: 105
„Лошу коњу и лошу јунаку
„За три дана’ о Петрову дану,
„За три дана’ онамо отићи,
„За три дана’ опет натраг доћи;
„Мен’ јунаку и твог’ бабе вранцу 110
„Ноћ отићи и још натраг доћи,
„Нигдие дана захватити нећу."
Кад је диева разумиела риечи,
Па узима књиге лист папира,
Каламара с’чим се књига шара, 115
Она пише ситну бурунтију
Сва је слова на опак’ метала,
Да би њега ухвалили Турци
Како Турци штити неумију;
Па му седла бабина вранчину: 120
Седло меће рога јеленскога
А уздицу шикра зеленога,
А жвала му зуба виловскога,
Узинџије од сухога злата,
А колани од свиле зелене; 125
Кед је диева коња опремила,
Она спрема Михоилу слугу:
Дугу шарку виеша о рамену
А двие мале у кубуре меће,
Под пазубом лаког’ буздохана, 130
Покрај бедре сабљу од мегдана;
Даје слуги шесдесет дуката’
И даје му ону књигу биелу.
Јаши слуга Михоила млади,
Пак се срита приеко поља ревна 135
Ка ’но звиезда приеко неба сјајна.
Кад је дошо у Сење бијеио
Гдие ’но Иво на квартиру бива,
Иво бива у камен механе,
Колом сиеди двадесет момака’, 140
Све двадесет младијех јунака’
Једног’ хода, једнога погледа,
Све двадесет јунак’ оправити,
Све двадесет једнако говоре,
Ко би ј’ знао садане разнати? 145
Сенковића Иву та л’ познати? —
На прочељу сиеди Сенковићу,
На главе му мрки калпачина,
За калпаком мала бакља злата,
Пред јунаком свиећа нетребује; 150
Мрки брци пали по токама,
Дуга шарка виси о рамену,
А двие мале слегле с’ у кубуре,
На њему је зелена долама,
На долами девет жутих копча’, 155
Свака важе девет лилар’ злата,
Свака кошта стотину дуката’,
Под пазухом лака буздохана,
Покрај бедре сабља од мегдана,
Која му је у Млиетци’ кована, 160
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
