Opet Ivo Senković i Udbinski dizdar
Rodi s’ kćera primorskoga bana,
Danas rodi, sutra progovori,
Do nedielje za udaju bila.
Za nju su se zemlje zavadile,
Dvanest bana’ od dvanest zemalja’ 5
Liepo prose, liepo kolač nose;
Nakupila devet kačic’ blaga
Od mnogoga liepa darivanja.
Al’ je prosi Udbinjski dizdare,
Dizdar prosi, kolača nenosi, 10
Već uzima knjige list papira,
Kalamara s’ čim se knjiga šara
Pa on piše sitnu buruntiju,
Pa je šalje primorskome banu.
Knjigu štije od Primorja bane, 15
Knjigu šlije, grozne suze lije;
Oto gleda glavita dievojka,
Pa govori glavita dievojka:
„Oj moj babo od Primorja bane!
„I do sad su knjige dolazile, 20
„Ti si j’ štio, nisi suze lio;
„Odkud li je, od koga li grada?
„Koga li ti zapovieda jada?“
Progovara od Primorja bane:
„Jedinice moja mila kćero! 25
„Volio bih da si i slijepa
„Veće što si tako odveć liepa;
„Za tebe se zemlje zavadile,
„Dvanest bana’ od dvanest zemalja’
„Liepo prose, liepo kolač nose, 30
„Nakupila s’ devet kačic’ blaga,
„Nikome te obećat’ neznadoh;
„Sad te prosi Udbinjski dizdare,
„Dizdar prosi, kolača nenosi,
„Već mi piše sitnu buruntiju: 35
„Sutra će mi svatove dovesti,
„Dovesti će hiljadu svatova’,
„Sve junaka’, sve golih Turaka’,
„Koji nema ni otca ni majke,
„Niti brala, nit’ rođene seke, 40
„A za ljubu nigda i neznade;
„Puška šarka i otac i majka,
„A desnica bratac i sestrica,
„Britka sablja previjerna ljuba,
„Kabanica kuća kamenita, 45
„Kome žao poginuti nije;
„Ako li mu ručak nepripravim,
„Nepripravim glavitu dievojku,
„Bieli grad će sa zemljom sravniti,
„Maleri će oči izvaditi, 50
„A meni će ruke odsieknuti
„I tebe će kćerko odvoditi. —
„Jaoh kćerko milo dobro moje!
„Da te dadoh za onog’ junaka,
„Za junaka Senković Ivana 55
„Iz onoga Senja bijeloga,
„Što ’no nosi zelenu dolamu,
„Na dolami devet žutih kopča’,
„Svaka važe devel litar’ zlata,
„Svaka košta stotinu dukata’; 60
„Dugu šarku vieša o ramenu
„A dvie male meće u kubure,
„Pod pazuhom laka buzdohana,
„Pokraj bedre sablju od megdana,
„Koja mu je u Mlietci’ kovana, 65
„Od zmajskoga zuba sakovana,
„Kovalo je sedmero kovača’,
„Kovalo je sedam godin’ dana’,
„U zmijskome jedu okališe,
„Na junačku krvcu naminiše; 70
„Na glave mu mrki kalpačina,
„Na ruke mu teški nadžačina,
„Koji j’ mnogu ucvilio majku,
„A sestricu u mrko zavio,
„I sirotu u rod odpravio; 75
„Čini mi se da je srca moga,
„Da te dadoh za njega junaka!"
Kad je dieva razumiela rieči,
Pa doziva sve otčeve sluge,
Pe govori glavita dievojka: 80
„Oj bora vam mojeg’ otca sluge!
„Je li majka rodila junaka
„I sestrica braca odnijela
„Na pričislom krilu dievojačkom?
„Koji b’ znao pravo kazivati 85
„Koliko je od ovud do Senja
„Gdie ’no Ivo na kvartiru biva?“
Sve mi sluge nikom ponikoše
I u crnu zemlju pogledaše;
Svi gledaju kako trava raste, 90
Trava raste kada kiša pade,
Ka’no dojke u mlade dievojko;
Neponiče Mihoila sluga,
Mihoila vrtologa mladi,
Veće skoči na noge lagahne, 95
Pa govori Mihoila sluga:
„Oj bora ti gospojice draga!
„Koja s’ misliS sutra okrunili,
„Okruniti za cara turskoga,
„Mene j’ majka rodila junaka 100
„I sestrica brata odnijela
„Na pričistom krilu dievojačkom,
„Da ja znadem pravo kazivati
„Koliko je od ovud do Senja,
„Gdie 'no Ivo na kvartiru biva: 105
„Lošu konju i lošu junaku
„Za tri dana’ o Petrovu danu,
„Za tri dana’ onamo otići,
„Za tri dana’ opet natrag doći;
„Men’ junaku i tvog’ babe vrancu 110
„Noć otići i još natrag doći,
„Nigdie dana zahvatiti neću."
Kad je dieva razumiela rieči,
Pa uzima knjige list papira,
Kalamara s’čim se knjiga šara, 115
Ona piše sitnu buruntiju
Sva je slova na opak’ metala,
Da bi njega uhvalili Turci
Kako Turci štiti neumiju;
Pa mu sedla babina vrančinu: 120
Sedlo meće roga jelenskoga
A uzdicu šikra zelenoga,
A žvala mu zuba vilovskoga,
Uzindžije od suhoga zlata,
A kolani od svile zelene; 125
Ked je dieva konja opremila,
Ona sprema Mihoilu slugu:
Dugu šarku vieša o ramenu
A dvie male u kubure meće,
Pod pazubom lakog’ buzdohana, 130
Pokraj bedre sablju od megdana;
Daje slugi šesdeset dukata’
I daje mu onu knjigu bielu.
Jaši sluga Mihoila mladi,
Pak se srita prieko polja revna 135
Ka ’no zviezda prieko neba sjajna.
Kad je došo u Senje bijeio
Gdie ’no Ivo na kvartiru biva,
Ivo biva u kamen mehane,
Kolom siedi dvadeset momaka’, 140
Sve dvadeset mladijeh junaka’
Jednog’ hoda, jednoga pogleda,
Sve dvadeset junak’ opraviti,
Sve dvadeset jednako govore,
Ko bi j’ znao sadane raznati? 145
Senkovića Ivu ta l’ poznati? —
Na pročelju siedi Senkoviću,
Na glave mu mrki kalpačina,
Za kalpakom mala baklja zlata,
Pred junakom svieća netrebuje; 150
Mrki brci pali po tokama,
Duga šarka visi o ramenu,
A dvie male slegle s’ u kubure,
Na njemu je zelena dolama,
Na dolami devet žutih kopča’, 155
Svaka važe devet lilar’ zlata,
Svaka košta stotinu dukata’,
Pod pazuhom laka buzdohana,
Pokraj bedre sablja od megdana,
Koja mu je u Mlietci’ kovana, 160
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
