Ожалошћена породица/15

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА I

ТРЕЋИ ЧИН

Иста соба.

ПОЈАВА I

САРКА, МИЋА

САРКА (у мушком кућном шлафроку, на ногама јој огромне мушке папуче; седи на дивану и пушећи цигарету разгледа један албум).
МИЋА (долази споља, носи један коферчић): Гле, па ви сте већ ту, прија-Сарка?
САРКА: Нисам ја већ ту, него нисам ја ни одлазила одавде.
МИЋА: Остали сте?
САРКА: Остала, дабоме! Није, него да ми други узме ову собу са балконом. Жељна сам да видим мало света.
МИЋА: Ја сам морао отићи до куће да узмем најпотребније ствари.
САРКА: Ама, какве ствари, нећу ваљда овде век вековати. Процуњала сам мало по кући па нашла покојников шлафрок и папуче, па ето, шта ми фали?
МИЋА: А је л' још ко дошао?
САРКА: Сви су дошли.
МИЋА: Ама, зар сви?
САРКА: Па сви, дабоме!
МИЋА: И заузели собе?
САРКА: Заузели, него! Ето, ту су, у тој соби, Агатон и Симка. Овде сам ја.
МИЋА: А овамо?
САРКА: Тамо је Танасије са Видом.
МИЋА: А Прока?
САРКА: Он је тамо, из дворишта, а Трифун у оној малој соби горе.
МИЋА: Па где ћу ја?
САРКА: Једино још није заузета покојникова соба, она где је умро.
МИЋА: Па мени, уосталом, та соба и припада.
САРКА: Можеш тамо, само ако се не бојиш.
МИЋА: Чега да се бојим?
САРКА: Па, велим, да ти се нешто не јави покојник ноћу у сну.
МИЋА: Нека ми се јави. Ја бих чак и волео да ми се јави. Право да вам кажем, прија-Сарка, и волео бих да проговорим с њим онако, у четири ока.
САРКА: Баш, пријатељ-Мићо, да те нешто замолим. Ако ти се јави покојник, запитај га, тако ти бога: како му падају род овај Агатон и Симка? Овде ми се попеше са својим сродством.
МИЋА: Не брините ви, прија-Сарка, запитаћу ја и за Агатона и за многе друге (пењући се уз степенице), јер сад су сви блиски род, као да ја не постојим. (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.