Ožalošćena porodica/15
| ◄ POJAVA XIV | POJAVA I | POJAVA II ► |
TREĆI ČIN
Ista soba.
POJAVA I
SARKA, MIĆA
SARKA (u muškom kućnom šlafroku, na nogama joj ogromne muške papuče; sedi na divanu i pušeći cigaretu razgleda jedan album).
MIĆA (dolazi spolja, nosi jedan koferčić): Gle, pa vi ste već tu, prija-Sarka?
SARKA: Nisam ja već tu, nego nisam ja ni odlazila odavde.
MIĆA: Ostali ste?
SARKA: Ostala, dabome! Nije, nego da mi drugi uzme ovu sobu sa balkonom. Željna sam da vidim malo sveta.
MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari.
SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati. Procunjala sam malo po kući pa našla pokojnikov šlafrok i papuče, pa eto, šta mi fali?
MIĆA: A je l' još ko došao?
SARKA: Svi su došli.
MIĆA: Ama, zar svi?
SARKA: Pa svi, dabome!
MIĆA: I zauzeli sobe?
SARKA: Zauzeli, nego! Eto, tu su, u toj sobi, Agaton i Simka. Ovde sam ja.
MIĆA: A ovamo?
SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom.
MIĆA: A Proka?
SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore.
MIĆA: Pa gde ću ja?
SARKA: Jedino još nije zauzeta pokojnikova soba, ona gde je umro.
MIĆA: Pa meni, uostalom, ta soba i pripada.
SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš.
MIĆA: Čega da se bojim?
SARKA: Pa, velim, da ti se nešto ne javi pokojnik noću u snu.
MIĆA: Neka mi se javi. Ja bih čak i voleo da mi se javi. Pravo da vam kažem, prija-Sarka, i voleo bih da progovorim s njim onako, u četiri oka.
SARKA: Baš, prijatelj-Mićo, da te nešto zamolim. Ako ti se javi pokojnik, zapitaj ga, tako ti boga: kako mu padaju rod ovaj Agaton i Simka? Ovde mi se popeše sa svojim srodstvom.
MIĆA: Ne brinite vi, prija-Sarka, zapitaću ja i za Agatona i za mnoge druge (penjući se uz stepenice), jer sad su svi bliski rod, kao da ja ne postojim. (Ode.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|