Облаци
I
Ој прошлости, ој прошлости,
У маглене краје твоје,
Зашто поглед пун – жалости,
Тако често себи зовеш:
На пустињу разорења,
Ђе се бијесни оркан вије,
Ђе од свијета – удаљена
Моја душа сузе лије.
II
Одлетили дани среће;
Заборава сан их крије,
А у груд'ма давно веће,
Хладна пустош мреже вије...
И ишчезну доба оно,
Изумријеше слатки часи,
Тек што прича срце боно
Успомене са уздаси.
III
Остави ме, остави ме,
Дај, да тихо дух лијеће
Врх пустоши, развалина
Уништене моје среће;
Дај, да вреле усне шапћу
Пјесму бола, пјесму туге,
Над мрачнијем стубовима
Успомене моје дуге,
Дај, да ми се душа вине
У небесне тајне двери,
Да са вилом поезије
Младо ми се срце вјери,
Да јој тргнем звучни гитар,
Што јој реси груди младе,
И с усана слатки' њени'
Надахнућа путир крадем,
Па да пјевам чудне бајке,
Да их оркан свијетом вије
И да цвијеће шаљем свијету
У коме се отров крије...
IV
Ој, над гробљем прошлих днева,
Ђе но горки пелен цвјета,
Често моја душа снијева
И далеко изнад свијета
У облака даљне краје,
Душа моја летила је,
И на олтар светог бића
Поклањала вијенце своје,
Пунећ’ чашу слатког пића
Са отровом сузе своје.
V
Кô што бијесна бура вије
Шарно цвијеће милог љета,
Тако вријеме дане крије
У даљине – и прољета –
У маглине даљне оне
Ђе заборав мирно шуми,
И спокојно у сан тоне,
Ђе се дижу многи хуми
Са сјећања тужним цвијећем,
И куда се поноћ вије,
И куд хладна пустош креће,
Својом буром да зарије
И то цвијеће, што га реси
Тужна капља душе боне,
– И с оркана страшни бијеси
Задњу химну да одзвоне.
VI
Ој, што маглом поноћ уви
Дивне часе слатког доба
И у моје срце ули
Тужне пјесме; да до гроба
Вреле сузе око лије,
И да душа снове снива,
Мрачне снове, куд се крије
Страшна слика, и куд скрива
Даљна прошлост њедра своја,
И у току даљног лијета
Бијесни оркан куда вије
Снажна крила, да пролијета
Врх пустара дивљи' они,
Гдје пламено море сија,
Куд стихију бијес гони,
И ђе чељуст пакла зија,
Да пошљедни цвијет откине,
Крај пламеног мора оног
И у своја њедра рине
И у царство мрака даљног,
Да жртвеник њим окити,
Одакле се химне дижу
И колути модрог дима,
Што у мрачно небо стижу,
Шарајући чудне слике
И пророчке страшне ријечи;
А громовске бурне рике,
Кад у гњеву небо јечи,
И пламтећи бичи они
Кад про даљног неба јуре,
Причајући пјесме дуге –
Бијес би химну да одзвони
И стихија мрак да рине,
Ал' узаман, – неће свјетлост
Кроз ту тмину да засине.
VII
Ој, у вријеме мутне ноћи,
Кад далеки покој влада,
Чудне пјесме причајући,
Летила је бура млада –
И кроз покров ноћне тмине
И валови мутног зрака
Продираше у дубине
И засторе тамног мрака.
Ал' захукта једне ноћи
Кроз маглене, тамне стране,
И са бијесом у самоћи
Шћаху прошлост да сахране.
– Ал' задрхта небо мутно
И огњене луче расу,
И написа чудне ријечи;
А бијес буре, у ужасу
– Тужно сави крила своја.
VIII
И разори вријеме бурно
Храм светиње мога мира;
Ал' још ријека успомена
Заборава стијење дира,
И жуборећ, тихо прича
И казује чудне снове,
Па из душе пјесме мами
Давну прошлост да обнове;
А кад глас се пјесме вине
И кроз тавну ноћ зазвони,
Моје срце из дубине
Горке чемер-сузе рони.
IX
О, ишчезну о, ишчезну,
Кô прољетни дивни санци,
Слатко доба среће моје,
Дјетињства ми лијепи данци;
И маглена тама уви
У копрене своје хладне,
Све што срећом назвах некад,
Растрга ми груди јадне
Са канџама свога гњева,
Дарова ми мрачне тмине,
И да вјечно, вјечно снијевам
Срећно доба, развалине,
Да на њима пјесме појем
И казујем срца ваје,
И да вјечно груди моје
Шаљу туге уздисаје,
Па са њима да оживим
Миле сјенке гробља мога
И да с њима страшно цвилим;
Док кроз тмину мрачног Бога,
Не задрхћу чудни гласи,
Што далеко затрепере;
А ја тада са уздаси,
У дубину срца стерем
Вреле сузе, што из ока,
КÔ прољетна роса плину,
Да се опет, из дубоке,
Са пеленом, туге вину,
Па залију цвијеће оно,
На олтару што не свену:
Њим да китим срце боно,
Овјенчано у копрену,
Око које вијенац лебди,
Хладна гуја што га свија,
И куд вјечно оркан бјесни,
И то цвијеће да одвија
У амбисе мрачне своје,
Ђе царује вјечна тама,
Ђе се страшне сјенке боре,
Ђе бијес буру вјечно слâма,
Ђе паклене муње вију
Чудно коло, у околу
И скорпије куд се крију,
И у муке вјечном болу
Ђе језике гадне плазе,
Са отровом змије оне,
Што у даљни пакÔ слазе;
Ђе оргуље бијесне звоне,
Проламајућ' врео ваздух
Са химнама бола свога.
И у вјечном ђе се хладу
Трон налази мрачног Бога,
Што у руци скиптар држи
Од жељеза пламтећега,
И са њиме хладно пржи
Све што живи око њега,
А вјерни му химне плету,
Уз оргуље, бијесну свирку,
Што у своме наглом лијету,
Допуњују страшну рику...
- - - - - - - - - - - - - - - - - -
– Ћео б' оркан да одвија
Цвијетак срца туге моје,
Ал' гле, вјечно, око моје
Сузама му живот поје.
X
Пригрливши тешки гитар
На ватрене своје груди,
У вијору осјећаја
Ћедох прошлост да пробудим;
Зајечаше жице танке,
Кроз ноћ тиху акорд звони
А нечујно мисÔ блуди
И кроз даљну прошлост рони;
И отворих сјајне двери,
Тргох застор заборава,
И шта виђох: сунце врело,
А на њему поноћ спава;
Бацих гитар, акорд преста,
Очајане свјеже груди,
А хладна се ноћ насмија,
Па ми рече: – миран буди. –
XI
Ох, ја шћедох разгнат тмину,
И облаке тешког ваја,
Покров туге срца ринут,
Мрачно небо од очаја...
Ал' гле, јато врана стиже
И запјева пјесме луде,
Долећеше мени ближе,
Мрачне ријечи да загуде;
И ја слушах шушањ крила
И рапаву пјесму њину,
А тама ме опет скрила
И бацила у дубину;
Тад под сјенком свога бола
Ја започех пјесме ове,
Надахнух их тугом вељом
И окупах у болове;
Па их ћедох свијету слати,
Кроз предјеле ледних страна,
Можда тамо да повратим
Среће поља закопана;
И летнуше пјесме моје,
Одлећеше у свијет даљни;
И гле, сад се тамо боре
Са сантама леда хладним.
А ја гледам, па с очајем
Стежем само груди своје,
Зовем пјесме да се врате,
Горки чемер да утоле;
А пјесме се само смијеше
И шапћу ми чудно, ти'о,
Што већ једном некад бјеше,
Заборава сан је скрио.
О, вратите се пјесме моје,
Од'те груд'ма вјечног бола,
Да ми душа химне поје
И заведе чудно коло,
И из гробља ноћне тмине
Да пробудим хладне раке,
Из којих ће дим да рине
И покуља у облаке;
А из дима сјенке страшне
И костури да се дижу
И шкрипањем да разјасне:
Зашт' у мојој души гмижу
Хладне гује срца мога,
Што из свијета удаљена,
На крилима страшног бијеса,
Догмилише, да на стијење
Мога срца отров стреса –
И да бљује, да се рига,
На олтаре освећене,
Ђе вјечности стоји књига
И штатуе удубљене,
Што се дижу кÔ чувари
Херувимског светог мира,
И кад бијели данак шари,
И кад ноћца земљу дира;
Али тада чудни гласи,
Затрепере у околу,
КÔ да небо море гаси,
Ил’ у тихе туге болу,
Кад богиња ноћи плаче,
Растресајућ' своје власи,
Да зашуме свијетом јаче
Пјесме бола и уздаси...
Штатуе се покреташе,
Као сјенке, чудна бића
Олтару би корачале,
Па олтарска света пића,
Опрезно би узимале,
Све док би се зора дигла,
Зраком таму обасјала,
И на олтар у храм стигла...
Тад штатуа мирно крочи
И на своје мјесто дође.
И замишљен поглед баци,
Главу спусти и обори.
... Хладни мрамор, свијетле зраци
Па ћерају вале, тмине,
Тишина је. Тек што само
Уздах лети из дубине,
И ишчезне некуд тамо
Кроз сводове храма мине.
XII
Гле, на мору мрачних дана
Засја луча свијетлог плама,
А на небу завитлана
Бура вије тмину мрака,
Па облаке бурне дере
И нагло их некуд ваља,
Ђе се вјечно небо стере,
Ђе се бијели данак јавља.
Ал' гле нада још се диже
Из хладнога гроба свога,
И на бурно небо стиже,
Па у вријеме мучног доба,
Кад стихија бијесна влада
И паклом се оркан кити,
И кад груд'ма вјечног јада
Мрак за мраком вјечно хити,
У том царству вјечног бола,
КÔ сјенка се нада диже,
Па из мрачне раке гробља
Мојим груд'ма она стиже,
И са сузом ока врела,
Ђе угашен живот тиња.
Она би ме млада срела,
Па с уздахом из дубина
Рекла ријечцу милог чара,
Што затрепће чудна тама.
Да у груд'ма живот ствара,
Буру јаче разавија ...
С њоме живот моји’ груди,
Што ће некад да се рине
У дубину океана,
Да га вјечни мрак обвине
Заборава тихих дана.
XIII
Језеро се љупко стере,
А по њему бистри вали,
Снажно весло талас дере,
Запљускива чунић мали.
Тишина је – тама свила,
На далеко небо плаво,
У копрену све сакрила,
Задњи глас се већ успаво...
Тек језеро што се њија
И шумори пјесме неке,
А над њим се поноћ вија,
Мирно, тио; чак далеко
С неба пламте звијезде оне
И свијетле чудно, тио,
Као очи душе боне,
Кад их бол је замутио.
– Ој, на крил'ма тихи' снова,
Ђе ватрена нада сија,
Однесе ме поноћ ова,
Да из груди јед извија
И бол тешки срца мога,
Што несносно по њем струји,
Кô пресуда страшног Бога...
Па кроз мрачни пакÔ уји,
И у страху и ужасу,
Кад с трепетом сјенке стану
Да са трона страшном гласу
На кољена доље пану,
КÔ робови мрачна гњева
У низини своје ноћи,
Да се на њих пакÔ љева,
Страшни бијес мркле ноћи,
Куд се шири пустош страшна,
У маглене стране своје;
Куд не стиже луча јасна,
Ђе мрак, тама вјечно стоје...
– То су боли срца мога,
У оквиру тешког јада,
Али ипак жића мога
Још се дуже врела нада;
И из даље она пружа
Малаксале руке своје,
А око ње вијенци ружа
С анђелима љупким стоје;
И ја жудно напријед крочим,
Да пољубим блиједо лице,
Ал’ промукли акорд зачух,
Тргоше се мрачне жице...
И химна се пакла зачу,
Покуљаше тамне сјене,
Из амбиса, хладних рака
И тргоше назад мене
У предјеле вјечног мрака...
И зашкрипа хладно стијење,
У пламтећем бијесу своме.
А мрачно се небо дере
У рикању страхотноме;
И раскида бичем клетим,
Мрачне груди својих страна
И с ужасом отуд пријети
Бијесом бича завитлана;
А ја само стежем груди,
И очајно сузе лијем,
Па бесвјесно назад блудим,
Да ме хладна ноћ зарије;
И далеко да ме баци,
У амбисе тамног мрака,
Ал’ гле опет свијетли зраци,
Мило деру посред мрака,
И са њима звуке слушам,
Што ми душу миљем пуне,
И ја опет пружам руке,
Очи блуде, суза пуне,
Про стихија овог бијеса...
– А гле; а гле мрачног неба,
КÔ да тмине своје стреса;
О, раздери своје тмине,
Ал' не...
Та оно се само шали,
Да што већи бол ми рине,
Неће оно да разгали.
Својих двери мрачне тмине.
XIV
Не отварај рајске двери
Свијетла поља, цвјетни’ страна,
Ђе у снова лакој сјени,
Дух блаженства вјечно сања,
Не отварај, нег' се вини
На крилима туге моје,
Ђе се црна поноћ шири
И куд мрачне сјенке стоје.
Па на гробљу ђе се вије
Хладна пустош мрачне тмине,
Са мном тихо да пролијеш
Вреле сузе из дубине;
И из бујни' твоји груди
Да полети уздах један,
Па далеко да заблуди
Кроз те тмине и зрак ледан,
Да сањамо чудне слике
На крилима грозне јаве,
Блиједе, тавне, мрачне лике
И костура – шупље главе.
– Ал' ти дрхћеш чедо красно
Сањалачки' дивни' гора
Опрости ми, само ћедох
Са валом те познат мора.
Што но бјесни кÔ олуја
У ужасу свога гњева,
КÔ сиктање хладни' гуја,
Ил' кад небо ватром сијева
Те помамно облак дере
И раскида груди своје
И прошара магле старе;
Мрачну поноћ тмине своје
И у коштац с буром грли
И с урликом пјесме вије.
– Ал' гле, зашто тако блиједиш,
Што ти око ужас крије?
Не плаши се, ја сам овђе,
На те бура неће моћи,
Само на ме бијеси броде,
Мрачне тмнине мрачне ноћи.
XV
Ох у груд'ма давно веће
Миља часи ишчезоше,
Тек што тужно цвате цвијеће
У лијама моје душе
И ја врелом сузом бола
Што ми мутно око крије,
Заљевам му лишће оно
И њима му вијенце вијем.
Ох, ја страсно стиштам цвијеће
На угасле усне своје,
А по лишћу уздах лијеће
Што раскида срце моје,
И тихо му нешто шане,
Као мајка своме чеду,
Па далеко онда пане
Кроз копрену у ноћ блиједу.
XVI
По пољима мрачног вира
Ледни костур вјечног мира,
И далеко маглом својом
Изумрло небо дира.
Снијег шкрипуће, чудно, тио
КÔ увеле груди моје,
Над којим се облак свио,
И ђе вјечне буре стоје,
А ја блудим, журно ступам
Кроз валове мртве тмине...
... Али куда?! – Бог би знао,
Кроз лед, пустош и дубине.
---
О ти сузо Бога смрти
Што из мрачног неба росиш;
Ходи амо – ледом својим –
Да у груд'ма бол покосиш,
И да стврднеш срце ово
У ледене санте твоје,
А у груди да затрпаш
Живот, срце, јаде моје!
XVII
Не узлијећи душо моја
У прољетно царство југа,
Јер, гле, бура броди с нама
И несносна поноћ дуга,
Па у раја башче цвјетне
Кад би с буром стигли овом,
Увело би шарно цвијеће;
А изникло пеленово
И на њему свело лишће;
А на лишћу сузе ваја;
А из оних врелих суза
Тешки вихор уздисаја.
Пјевале би тице мале
Болну пјесму тешког јада,
А љупке би звијезде стале
У ужасу, и од тада
Захуктô би вихор јада
КÔ у мојим груд'ма сада.
